PISMA ČITALACA
Dragi moji sugrađani, sociološka nauka može biti matetematički precizna: njeni nalazi i predviđanja najčešće su tačni i sugestivni ka rešavanju nekog društvenog problema. Pa tako, nauka nas odavno upozorava da društveno nasilje ima svoje uzroke i da od njegovih posledica propate nedužna i nevina bića. Ali, Srbija decenijama ignoriše najelementarniju logiku, a kamoli suvoparnu nauku. I gde smo to mi stigli: pa do „balona“ preduvanog nasiljem na koji decenijama nismo „instalirali“ bilo kakav „ventil“ kroz koji bi smo umanjivali njegov pritisak, i balon je pukao!
Da se ne vraćamo u daleku prošlost iz koje ovo društvo vuče korene nasilja i koje je njegova dvovekovna centralna odlika (pored siromaštva i nepismenosti), srpsko društvo u poslednje tri decenije živi nasilje u njegovom najstrašnijem obliku – ratno nasilje! Srbija kao pokretač osvajačkih ratova iz kojih je izašla poražena i ukaljana genocidom i ratnim zločinima, smestila je u svoje okrilje sve one koji su osmislili zločinačku ideologiji i one koji su je sprovodili. Umesto da odbaci zločinačku prošlost, trasirala je zločinačku budućnost: reaktivirala je političke i intelektualne elite koje ne žele raskid i suočavanje sa nasleđem. I nakon političkog, vojnog, ekonomskog i moralnog sloma, do danas su ostale dominantne i neprikosnovene!
I zbog toga je srpsko društvo jedno tragično društvo: nesposobno da odbaci ideologiju i pojedince koji su glavni akteri njegovog sunovrata, pa čak ni one koji su intelektualno i etički nepodobni. Zato je Srbija postala utočište osuđenih i neosuđenih ratnih zločinaca, besramnih političkih vođa, besramnih medijskih propagatora, ološa koji je postao elita i kreator državnih kriminalnih klanova.
Zašto je srpski nasilnički balon ovoliko preduvan i brutalan? Centralni razlog je ratna agresivnost iz devedesetih koju je Srbija širila diljem bivše Juge, a koja je sada ostala samo nama. Naša ratnička čizma koja je utirala put ideologiji Velike Srbije i sprovodila je kroz nasilje i zločine nemilice gazeći po Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Kosovu. I sada, kada na tim prostorima više ne može da širi bezumna zločinstva – frustrirana, neraspravljena, neosuđena i nekažnjena – svedena je na skučeni geografski i društveni ambijent Srbije i ostavljena nam u nasleđe. A mi, uplašeni, frustrirani, osiromašeni – materijalno i duhovno i sa ozbiljnim etičkim deficitom, stojimo pred zidom potpuno zatečeni neviđenim masovnim ubistvima dece i omladine u dva dana. A nauka nas je upozoravala da društveni ambijent koji počiva na zločinu, agresiji i netoleranciji – donosi velike nevolje. I koji građanin – idealista je očekivao da će saučesnici i baštinici zločinačke miloševićevsko-šešeljevske ideologije odbaciti je i krenuti u preobražaj ovog društva? A, to je naša zabluda jer oni jednostavno nisu moralno i intelektualno sposobni za to, zašto? Pa kada se sa dvadeset-dvadesetpet godina umesto mladalačke radosti i slavljenja života, opredelite za ideologiju zločina i terora – zanavek ste izgubljeni za stvaranje bilo kog oblika opšte društvene dobrobiti! Zašto smo onda očekivali preobražene lidere od osoba koje su zašle u tu vrstu lične dezintegracije.
I upravo je zbog toga ovo društvo tragično: što može da poveruje da će mu osvedočeni negativci pomoći da se izbavi iz bede u koju su je i uveli – i tako 30 godina! Ratni zločinci i kojekakva intelektualna i moralna nejač, čvrsto drže kormilo ovog društva – u ime „starih dobrih vremena“ i „zlatnog doba“ koje upravo živimo. Da ništa ne menjamo, da ostanemo verni velikosrpskoj ideologiji koje nema bez zločina, beskrajno se trude i pomažu srpski popovi na svim nivoima: pridikuju nam šta je nauka, šta je etika, dele nas po rodu, jeziku, dubini džepa… I nakon svega Srbijo, nije ti jasno zašto si ovakva? Pa ako ti ipak nije jasno, kreni u Srebrenicu, Vukovar, Suvu Reku, Peć (kafe „Panda“), Batajnicu, Sarajevo, Prijedor…. Na tim mestima moći ćeš videti bezumlje u kom se Srbija naubijala tuđe i sopstvene dece, i da nakon nekoliko decenija nije našla kolektivnu empatiju za žrtve – nigde na tim mestima nećete videti naš ljudski pokajnički spomenik!
I na kraju, celu Srbiju pozdravljam već tradicionalnim pozdravima, „Za našu decu“ i „Mir, stabilnost, Vučić“. Zašto da ne, zar nije sve tu: društveni uslovi za kakve smo se toliko borili u kojima se deca i omladina međusobno masakriraju, a tu su i mir i stabilnost celokupnog društva koje samo što se nije poubijalo!
Pa ipak, quo vadis, Srbijo? Kuda si krenula? Je li to put bez povratka: je li toliki bezizlaz? Ja mislim da nije, jer od nas zavisi da li ćemo hrabro i beskompromisno braniti pravo da uredimo sopstveno društvo na načelima pravde, prava, etike i humanosti. Imaju građani Srbije hrabrosti za takav istorijski poduhvat i moraju je pokazati, u suprotnom, ostajemo društvo nasilja, tragedije, tuge i sigurno utočište za besramne ljude.
U Šapcu, 07.05.2023.
Autor poznat Redakciji