Pogodniji naslov bi na srpskom jeziku mogao da glasi: Ko čuva čuvare, ili ko nadzire nadzornike, ili ko koga kontroliše u zemlji Srbiji. Ipak, pitanje svih pitanja je kako, na koji način mi, građani, mali, obični, ali Ustavom označeni kao nosioci suvereniteta, možemo koristiti svoje ustavno pravo da kontrolišemo nosioce javnih funkcija i imaoce javnih ovlašćenja koje, uzgred budi rečeno mi i plaćamo. Kako kontrolisati nosioce vlasti koji na raspolaganju imaju moćna i delotvorna oružja poput tzv. “diskrecionih ovlašćenja“ ili njegovog veličanstva – „slobodno sudijsko uverenje“. Sistem podele vlasti je jedna od tekovina modernog društva i podrazumeva nezavisnost, samostalnost svake od tri oblika vlasti (zakonodavne, sudske i izvršne), ali istovremeno kao jedan segment vladavine prava, podrazumeva i mehanizme međusobne kontrole, a bez vladavine prava nema pravne sigurnosti, nema ekonomske sigurnosti, nema slobode, nema ni države.
Pre nešto više od 20 godina, od 6. oktobra koji se nažalost nikada nije stvarno desio, ipak je započeto inplemetniranje setova zakona koji su u duhu demokratije i koji promovišu više puta pominjano načelo vladavine prava, ali i niz novina gde je pojam imaoca javnih ovlašćenja proširen na način da imaoci javnih ovlašćenja mogu biti i fizička lica, preduzetnici i privredna društva sa većinskim privatnim kapitalom. Tako sada overe i solemnizaciju ugovora i drugih isprava vršimo kod javnih beležnika, razna uverenja u oblasti poljoprivrede, građevinarstva izdaju imaoci javnih ovlašćenja koji nisu direktno deo javne vlasti itd. Suština i svrha egzistiranja imalaca javnih ovlašćenja je u tome da se rasterete državni organi, te da se na osnovu garancija koje ovlašćene privatne ustanove daju, obezbedi sigurnost za slučaj da dođe do propusta koji bi korisniku, tj, stranci u postupku obezbedio odgovarajuću satisfakciju. Ništa tu nije sporno, ali u uslovima kada se svojstvo imaoca javnog ovlašćenja stiče pod tačno određenim uslovima, da je dostupno svakom ko ispunjava uslove, ali pre svega da je potpuno isključen upliv politike i nepotizma. Moram se ograditi u smislu da je očigledno da jedan broj tih, praktično posrednih nosilaca vlasti poverena ovlašćenja besprekorno vrši, ali ovde nisu u pitanju oni nego je u pitanju postojanje načina za kontrolu onih drugih.
Ovaj tekst u „Podrinskim“ možda i nije mesto sa kojeg je moguće nešto direktno promeniti, ali ipak sigurno predstavlja izraz nezadovoljstva jednog od onih s početka priče, kojima Ustav daje ovlašćenje da barem budu obavešteni, a s druge strane i obavezu pravnika, advokata da možda i doprinese u ovom trenutku donkihotovskoj borbi za institucije. U smislu položaja i uloge odnosno učešća privatnih preduzetnika i privrednih društava sa većinskim privatnim kapitalom kao vršilaca javnih ovlašćenja posebno je zanimljiva priča o javnim izvršiteljima.
Izvršitelji
Zakonom o izvršenju i obezbeđenju sa svim njegovim izmenama je zaživeo potpuno novi koncept izvršenja i obezbeđenja potraživanja, a pre svega u smislu da su javni izvršitelji praktično preuzeli od suda najveći deo ovlašćenja u izvršnim postupcima. Uloga suda je može se reći minorizovana, a značajnije radnje po pravilu sud preduzima samo na početku postupka po predlogu za izvršenje ili nekom drugom aktu kojim se postupak pokreće. Nakon toga „na scenu“ stupaju javni izvršitelji i praktično preuzimaju glavnu ulogu u postupcima koji često mogu da promene sudbine čitavih porodica, da dovedu do ekonomskog uništenja i siromaštva tzv.“izvršnih dužnika“ koji često to i nisu. Izvršni dužnik je potencijalno svaki građanin, sa velikom verovatnoćom da uopšte nema saznanja o tome da je dužan bilo kome, a u prilog tome da je to sasvim moguće dovoljan je samo površan osvrt na odredbe zakona koji reguliše izvršenje i obezbeđenje potraživanja, tekst koji definitivno opisuje jedan nakaradan postupak, a u velikoj meri je prilagođen izvršiteljima u smislu da im daje skoro neograničena ovlašćenja, izuzev u fazi samog početka postupka kada odluku o dozvoli izvršenja donosi sud.
Kako drugačije shvatiti odredbu člana 37. Zakona o izvršenju gde stoji da će dostavljanje sudskih akata u izvršnom postupku vršiti javni izvršitelj kojem je povereno izvršenje. Dostavljanje sudskih pismena će vršiti „privatna firma“ (da se poslužim uobičajenim laičkim žargonom)???? Dostavljanje je inače u prethodnom periodu predstavljalo rak ranu i u gotovo svim građanskim postupcima tako da je u poslednjim decenijama u preko 60% odluka VKS (sada Vrhovnog suda) razlog za usvajanje revizije ili predloga za ponavljanje postupka bilo u vezi sa nepravilnim dostavljanjem i obaveštavanjem stranke u postupku.
Zakon o parničnom postupku čije se odredbe supsidijarno primenjuju i u postupku izvršenja i obezbeđenja je uredio dostavljanje na prihvatljiv način, a kada je obavezno lično dostavljanje propisana su pravila (čl.141.ZPP) koja koliko – toliko obezbeđuju uslove za smanjenje verovatnoće propuštanja neke značajne procesne radnje (rok od 30 dana za preuzimanje pismena ukoliko stranka ne bude zatečena na adresi na kojoj stanuje, pa tek nakon toga isticanje na oglasnu tablu suda kada se smatra da je dostava uredna itd…). S druge strane, dostavljanje pismena u postupku izvršenja koje inače vrši javni izvršitelj(!!!) se vrši tako da se ostavlja rok od tri dana (za razliku od 30 dana po ZPP) i odmah nakon toga se oglašavaju na oglasnoj tabli suda i nakon 8 dana se smatra da je dostava uredna.
Šta ovo znači? Znači to da u slučaju da se nalazite npr. na godišnjem odmoru i da nemate nikakvih saznanja o nekom dugu, infostan, komunalije i sl. posle odmora u trajanju od 11 dana ste propustili rok za žalbu ili prigovor, a samim tim odluka je konačna. Potom na scenu stupa izvršitelj koji je inače i vršio dostavljanje. Neverovatno, neverovatno i zaista neprihvatljivo. Neprihvatljivo, ali sasvim moguće.
Za slučaj da stranka nakon okončanja postupka pred državnim organom ili sudom dođe do novih saznanja koja bi bila bitna da su bila poznata u trenutku vođenja i odlučivanja u postupku može podneti predlog za ponavljanje postupka, moguće je da se ponavljanje traži zbog toga što je u nečijem ponašanju bilo elemenata bića krivičnog dela, može se tražiti i u slučaju da stranka opravdano nije učestvovala u postupku, nije uredno obaveštena itd… Usvakom slučaju vanredni pravni lekovi u građanskim, upravnim i krivičnim postupcima imaju svoju svrhu upravo u tome da se iz pravnog poretka uklone odluke koje su zasnovane na grubim kršenjima zakona ili su zasnovane na činjenicama koje su po sadržini sasvim drugačije a da organ za to nije znao. Ponekad je i ljudski faktor u liku sudije ili postupajućeg službenika taj koji usled greške, često i nenamerne donese nezakonitu odluku koja u međuvremenu stekne svojstvo konačnosti i pravnosnažnosti, te je egzistiranje vanrednih pravnih lekova zaista neophodno kao jedini korektivni mehanizam. Međutim, sledi podatak za nevericu:
Zakon o izvršenju i obezbeđenju
Pravni lekovi u izvršnom postupku
Član 24
Pravni lekovi u izvršnom postupku jesu žalba i prigovor.
Žalbom se pobija rešenje prvostepenog suda ili javnog izvršitelja, ako ovim zakonom nije određeno da žalba nije dozvoljena ili da se takvo rešenje pobija prigovorom.
Prigovor se može izjaviti protiv rešenja prvostepenog suda i javnog izvršitelja samo kada je to propisano ovim zakonom i kao prigovor trećeg lica.
Protiv rešenja kojim je odlučeno o prigovoru može se izjaviti žalba samo kada je to propisano ovim zakonom.
Protiv zaključka nisu dozvoljeni ni prigovor, ni žalba. Prigovor ili žalba koji su podneti protiv zaključka odbacuju se u rešenju ili zaključku kojim se okončava izvršni postupak.
Nedozvoljenost vanrednih pravnih lekova
Član 27
Protiv pravnosnažnog rešenja nisu dozvoljeni revizija, niti ponavljanje postupka.
Nisam uspeo da pronađem ni slično zakonsko rešenje u uporednom zakonodavstvu evropskih država, možda i egzistira negde, ali u ovom sistemu koji je nažalost podložan raznim uticajima, političkim, nepotističkim uz nesporno prisustvo korupcije gotovo na svakom koraku, zaista je neprihvatljivo i pogubno onemogućiti stranci da u postupku pred sudom ili organom kojem su poverena javna ovlašćenja, da upotrebi vanredni pravni lek, da zatraži zaštitu Vrhovnog suda, ili bilo kog tela koje bi posedovalo ovlašćenje da otkloni nepravilnosti ili nezakonitosti, jer su odluke postale pravnosnažne i konačne. Ako bi prihvatili i sledili logiku da nepravda može steći svojstvo konačnosti i pravnosnažnosti koja je večita i da ne postoji mehanizam zaštite za običnog čoveka (nosioca suvereniteta s početka teksta) onda se nikome od nas ne piše dobro, ne samo po ovim pitanjima.
Na kraju, mislim da niko, ama baš niko nema pravo da osudi onu stariju gospođu (čija priča me je, između ostalih razloga inspirisala na pisanje ovog teksta), koja pred TV kamerama pokazuje neplaćen račun za komunalne usluge u visini od 400 dinara, a pri tom i troškove postupka izvršenja od blizu 20.000 dinara. Ovo da je bilo osuda je fakat jer je nemali broj gledalaca reagovao na način: “pa dobro, zašto nije platila 400 dinara, ja uredno plaćam“. Nije platila dug jer nije ni znala da je dužna, jer joj je rešenja dostavljala privatna firma, jer joj nije lično uručeno nikakvo rešenje ili zaključak, jer nije mogla ni da uloži bilo kakav pravni lek zbog isteka roka, a vanredni pravni lekovi nisu propisani važećim zakonima.
Sve po zakonu nema šta.
Mladen Čulić, advokat
