Izbori bez izbora
Četiri meseca nakon izbora Srbija još nije formirala vladu a novi izbori za Beograd su novi primer političkog beščašća. Mnogima je jasno, pa i pristalicama narednjačke klike, da su prethodni izbori pokradeni, pa opet kao da ništa nije ni bilo. Izabran je novi premijer, a opet gle čuda, iako mandatar sigurno da on neće birati ministre.
Nova predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić zapisa u svoj blok naredbu predsednika Vučića da se radi na preporukama ODIHR-a za poboljšanje izbornih uslova. Opet neskriveno da ovde nema podele vlasti, da je predsednik tu više protokolarno, a da bi trebalo da Skupština kontroliše vlast.
I predsednica Parlamenta raspisa izbore za Beograda za drugi jun. Pri tom zaboravljajući da u tim peporukama stoji da se pre izbora postigne konsenzus sa opozicijom i civilnim sektorom. Prihvaćen je zahtev opozicije za reviziju biračkog spiska, iako realno to ne može da se obavi u tako kratkom roku kao i otvaranje javnih medijskh servisa za opoziciju. Ali, predsednica Skupštine nikako ne prihvata da se izbori održe i u još 80 opština i gradova čime bi, tobož, bilo nedemokratski skraćivanje mandata lokalnim vlastima. Opet zaboravljajući kako je 60 predsednika opština i gradonačelnika olako dalo ostavke, po partijskoj naredbi, za izbore 17. decembra.
Redovni lokalni izbori u ovih 80 opština i gradova slede krajem juna, dakle, samo tri nedelje kasnije od beogradskih, i na tome predsednica Skupštine brani demokratiju Srbije, a prošli su čitavi vozovi suprotno tim načelim. Opozicija, koja je osvojila više od milion glasova, ne pristaje na beogradske izbore ako ne bude i ostalih lokalnih izbora drugog juna, a krajnji rok da se to promeni je 18. april.
Nakon bojkota izbora 2020. godine nimalo civilizacijski po vlast ne bi bilo da se bojkot ponovi. Te godine, uprkos bojkotu opozicije u Šapcu su održani lokalni izbori, gde je uz silne krađe, ucene i potplaćivanja, SNS pobedio sa svega 900 glasova razlike, a Gradska izborna komisija u prvi mah poništila je izbore na svih sto biračkih mesta, što ostaje za nauk i anale savremenoj srpskoj političkoj praksi. Nije reagovao ni Ustavni sud, ni nakon četiri godine, kao što se još uvek ne oglašavaju ustavobranitelji na podnete prijave sa sve dokazima za krađu na decembarskim izborima.
Za sve ovo vreme predsednik države vodi zemlju mimo ustavnih ovlašćenja, jer unutrašnju i spoljnju politiku vodi vlada, a poslednji primer je put u Pariz. Potpisuju se dugorčni ugovori o kupovini „rafala“ vredni tri milijarde evra, protivu zakona o zabrani nuklearnih elektrana priprema se teren za modularne atomske elektrane, a nije održana ni jedna dabata o tome. I to sve u vreme tzv. tehničke vlade.
Slično je bilo i kod Donalda Trampa na kanabetu, bez ministra spoljnih poslova Dačića, ili predsednik drđave kao glavni pregovarač sa Prištinom, gde je Srbija dala sve što se dati moglo: elektroenergetski sistem, telefonski broj, tablice, pri tom ostajući bez sudija, policajaca, carinika barem u severnom delu Kosova.
Bilo je i usmenog priznavanja nemačko-francuskog plana, što je jednako i pismenom, a sad bi da se Srbija usprotivi ulasku Kosova u Savet Evrope uz nagoveštaj da bi mogla da istupi iz ove organiazcije.
Nekada je Aleksandar Tijanić pisao da „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, a pokazalo se da Đinđić nije. Sa ovakvom Srbijom nema ulaska u demokratski i civilizovani svet, čak iako se Evropska unija trudi da pomogne taj pristup. Uostalom, i pre raspada SFRJ 1990, Evropska unija je nudila hitan prijem u članstvo, pre svih zemalja Centralne i Istočne Evrope, uz pomoć od tri milijarde dolara, a to bi potpomogla i Amerika sa zvaničnih pet milijardi dolara, mada je u igri bila i ozbiljnija cifra od nekoliko desetina milijardi. Zna se kako se to završilo: Srbija je kontrirala sa Miloševićem na čelu; izabrala drugu stranu, ratove i sve ostalo, od čega se još nije oporavila.
Ponovo se saplesti o isti prag istorijski je neprihvatljivo, a šta tek onda reći za građane da li su onda dostojni nečeg boljeg!
Dragan Eraković