Dragi moji,
Turska je barem 12-15 puta veća od Srbije. Istanbul nije glavni grad, ali je najveći, među najvećim na svetu, i samo on je, minimum, tri puta veći od Srbije, naravno po broju stanovnika… U poslednjem danu marta 2024.g. opozicija je srušila, nekadašnjeg prodavca đevreka i talentovanog fudbalera, neprikosnovenog Erdogana i njegovu partiju, i to ne samo ponovljenom pobedom u Istanbulu, već i u Ankari, Izmiru, Bursi, Antaliji… Kako je to moguće, pitaju se mnogi, imajući u vidu autoritarnost vođe, predsednika Turske, Redžepa Tajipa Erdogana, ali i svu medijsku, finansijsku i svaku drugu podršku koju uživa… Lako. Vrlo lako, mada nimalo jednostavno. Turska je država, uređena, ozbiljna i moćna. Počiva na zakonima i vladavini prava… Nezamislivo je da tamo neko, ma ko to bio, bilo šta i bilo kako, manipuliše oko izbora i čini ih neregularnim… Zato je rezultat onakav, kakva je istinska volja naroda… Svako poređenje Turske i Srbije je neumesno, onoliko koliko bi bilo na mestu porediti ove dve države, po ma kom parametru… Ko ne veruje, neka ne veruje, ali Turska država je moćna u svakom pogledu… Pa i u pogledu sprovođenja Izbora, i naročito brojanja glasova… Boljeg dokaza od rezultata lokalnih Izbora iz marta 2024.g. nema, niti ga može biti.
I tako, dok se naš predsednik bacio u velike muke, koje su ga spopale, a koje je samom sebi, iskreno rečeno i nametnuo, jer želi da se o svemu pita i o svemu odlučuje, ipak je potvrdio ono što je obećao (i to se eto desilo), pa je za mandatara svoje Vlade, izabrao svog partijskog predsednika, skoro pa prezimenjaka, Vuč(ev)ića, nekadašnjeg advokata, pa gradonačelnika Novog Sada, a doskora Ministra odbrane… Lepo, baš lepo. Obećao je da će Ana biti dve godine predsednik Vlade, a da će je zameniti Vučević, još onomad, posle Izbora 2022.g. Kako je obećao, tako je, pre neki dan i obelodanio, Ana je ustala iz fotelje Premijerke, a sad će u nju da sedne Vučević… Bilo kako bilo, svako u Srbiji zna da taj čovek neće odlučivati, neće donositi odluke, ni u Vladi, kao što ne donosi ni u partiji, čiji je nominalčni predsednik. Moć upravljanja je izmeštena u drugu instituciju, onu u čijoj je nadležnosti da deli ordenje, predstavlja Srbiju u zemlji i van nje, postavlja i opoziva ukazom ambasadore Srbije, prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika, daje pomilovanja, pa i da komanduje Vojskom Srbije… Svi znamo koja je to funkcija i zašto je sve to tako… Samo, pitanje svih pitanja je: dokle?
Kada građani Srbije budu u mogućnosti da se informišu o svemu što se dešava u Srbiji i čuju i ono što svaka vlast, pa i ova aktuelna, gura pod tepih, ili kada im svima dosadi, da im se bezmalo svakodnevno, obično vanredno, u nekoj istorijski teškoj i složenoj situaciji, kao nikada do danas, predsednik, i uvek samo on, obraća i crta po kineskoj tabli, a onda odgovara na naručena pitanja i roguši i mršti na pitanja nekih drugih medija… te kada njegova slika ne bude na svakom predizbornom bilbordu i letku, iako on ne učestvuje na Izborima, i kada se podanici ne budu seljakali od mesta do mesta, i glasali tamo gde nikada nogom nisu kročili, ali i kada to odluči ona sila koja ga je naterala da se 2016. nevoljno kandiduje za predsednika Srbije… Kad građani odlučno kažu: dosta je bilo… Do tada, rezulatat kao na lokalnim izborima u Turskoj,u Srbiji ne može ni biti… Jer, u Srbiji će uvek biti nekih Ana, Vučevića, Vesića, Irena, Bata, Mona, Ivica i Milica… Sve njih će u nekom trenutku odneti talas, kao narodni cunami, onog časa kada Srbija postane zemlja u kojoj će građani shvatiti da vlast postoji radi njih i u njihovoj službi, a ne obrnuto… Da li je to vreme blizu… ne znam… Zavisi od Naroda, ali i od svetskih moćnika…
Sve Vas volim i pozdravljam.