Odmalena sam voleo da putujem. Bilo gde i bilo kad. Društvo sam uvek, koliko je bilo moguće, birao. Do prvog izletišta, u planine, na more, u svet. Sa porodicom, turističkim grupama, kao đak, a kasnije vodeći i svoje đake na studijska putovanja ili maturske ekskurzije. Godinama sam bio član saveznog planinarskog društva „Železničar“, sa kojim sam obišao celu bivšu Jugoslaviju. Video mnogo prirodnih lepota i upoznao puno dobrih ljudi. Na prvo veće putovanje, do Kijeva, Moskve i Lenjingrada, otputovao sam još kao student. Mnogo toga nezaboravnog video i čuo. Sa nekima iz tog meni dalekog sveta, razišli smo se u suzama. Desetak dana vredelo nam je svima mnogostruko više. Obilazeći zemlje istočne Evrope, u zvaničnom delu programa, kao turista, od vodiča sam čuo ono što je trebalo čuti, u nezvaničnom, od nekih drugih, sve ono drugo, tačnije i iskrenije.
Mislim da je biti građanin sveta nešto što nam nacionalno nedostaje za izgradnju kulture, doživljaj lepote i shvatanje suštine života. Vrednije je i lepše jednom negde otputovati, nego slušati o tome od drugih bezbroj puta. Ako odemo u sredinu u kojoj je život teži, više cenimo onu što imamo; ako je u toj drugoj sredini život lakši i lepši, učimo kako poboljšati svoju. Putujući upoznajemo nove predele, ljude, običaje, ali i sebe, možda ponajviše. Što je i najvažnije, lako, uživajuči u tome.
„Svet je knjiga, a oni koji ne putuju, čitaju samo jednu stranicu.“
Sveti Avgustin
Previše je kod nas onih koji doživotno čitaju i prepričavaju tu jednu, istu stranicu. Specifična izolacija, sa mnogo negativnih socioloških i kulturoloških posledica. Ne prihvatajući da ko smo i šta smo najbolje shvatimo tek kada vidimo šta nismo.
Celje
Sledi sećanje na ivici nostalgije.
U okviru vannastavnih aktivnosti bio sam jedan od volonterskih organizatora i učesnika posete Šabačke gimnazije Prvoj gimnaziji u Celju. Na put smo krenuli u jutarnjim satima, i po planu trebali stići do ručka. Kasnili smo nekoliko sati, ali nas je sačekao hor muzičke škole, koja je delila zgradu sa gimnazijom. Iako im je direktor dopustio i predložio da ipak odu kući, ručaju i odmore se, oni su nas sačekali i otpevali nekoliko pesama dobrodošlice, među kojima je bila i “Molitva” Marije Šerifović, kojom smo pobedili na Pesmi Evrovizije. Prva gimnazija u Celju je donacijom EU bila maksimalno renovirana i opremljena. Prepuna opremljenih kabineta i vrednih đaka. Neki od njih, iz okolnih mesta, su ustajali i do dva sata pre početka prepodnevne nastave, da bi na vreme stigli u školu. Vratili smo se iz Celja oduševljeni školom, nezaboravnim gostoprimstvom, međusobnim za primer odnosom učenika, nastavnika i direktora škole, lepotom grada i okoline i još mnogo čime. Nadahnute mašte i stvaralaštva, stigli smo svojim, istim kućama, ali se mnogo toga izmenilo u nama. Osećali smo se prelepo.
“Niko ne shvati kako je lepo putovati dok ne dođe kući i nasloni glavu na stari, poznati jastuk.”
Lin Jutang
U povratku, zbog božićnih praznika, putovali smo još duže, ali nam udaljenost i različitost nisu bili prepreka, već inspiracija za naredni povratni susret u Šapcu. Potpisali smo i memorandum o saradnji dve škole. Nažalost, zaboravljen, iz poznatih ili nepoznatih, svejedno, meni neprihvatljvih razloga. Nadam se da će ga se neko ipak nekada setiti i nastaviti započeto druženje.
O značenju putovanja još jedan detalj.
Na godišnjicama mature imao sam priliku da čujem mnogo toga od bivših đaka, koji su po završetku školovanja otputovali i nastavili da žive i rade negde daleko. Rekoše da je privilegija ako možeš negde da otputuješ na duže i tek tada odlučiš da li želiš da živiš u zemlji iz koje si ponikao. Nažalost, većina nije odlučila da se vrati.
I za kraj, poetski citat.
“Za 20 godina bićeš više razočaran stvarima koje nisi uradio nego onima koje jesi. Isplovi,sanjaj, istražuj.” Mark Tven
