Bogatić, u Mačvi, mesto ko mesto, topla voda i više od tople, preko tri, decenije izvire pa gotova „Banja“ u Dublju, koja nikada nije proradila te tri bele lepotice, iz kojih nikada voda, nije potekla i tako dalje. Ima tu – još što šta da se pomene. Iz tog „Što šta“, izvlačimo jednu od više teza, pod nazivom, „Putna infrastruktura“.
Zna se da su putevi u Mačvi, veoma loši i oni iskrpljeni su smešo zakrpljeni. Pomenućemo za sada tri, deonice. Poznata polovina, na liniji Bogatić – Banovo Polje, pola puta je urađeno a pola ne, ta (ne)urađena polovina, valjda služi u različte političke trikove po potrebi.
Druga deonica je, Glogovac – Crnobarski Salaš, kao treća – isti taj Salaš via Badovinci… Jedan naš poznati pisac i slikar, jedan od svojih romana započeo je rečenicom, „Kad sam je prvi put video, sat mi je stao“. Iskreno rečeno, da Moma, može sada da ustane i vidi te deonice, sat mu ne bi stao nego bi mu se odmah pomerio čas u nazad. Auto(putevi) se rade opšte pznata stvar, mi smo ekonomski tigrovi i tako treba, brze saobraćajnice te prilazne trake istim, sve to treba, ali kako doći do prilaza brzoj saobraćajnici od Bogatića do Petlovače, kada je trenutno stanje puta, po sistemu sada ga vidiš sada ne… Sa nebom sljubljena Drinom i Savom zagrljena. Zemlja, beskrajne ravnice i ravničarskih šuma, zemlja kukuruza i žita. Mačva… Da li će Mačva i njeni stanovnici dočekati vedrije slike i da neće još dugo slike života gledati bojeno sivo? Da li će jednog dana biti moguće u toj istoj Mačvi, reći, „Nebo je bilo i čisto i plavo a unutra krug a put prav i dug“…? A ako jednog dana taj san o putu postane java nadajmo se novi putevi neće biti, kao „hamburgeri“, brzi, kratki i gnjecavi. Mozda bi to sve moglo i biti brže da nije… Avlije, avlije… Kuće male krečene u belo i još po nesto dok se može. A naše svakodnevnica i polupan asvalt, možda fotke „malko“, bolje kažu…
B.P.
