Počnimo bezbrižno, svima poznatim stihovima dečije pesmice:
“Au što je škola zgodna,
leči lenjost i samoću.
Ko da mi je kuća rodna,
šteta što ne radi noću. “
Ljubivoje Ršumović
Kome treba škola?
Nikome, naravno! To je, trenutno barem, izbor većine. Na odgovorna mesta, do ministarskih, postavljeni su ljudi bez mnogo škole, ili često sa veoma sumnjivim diplomama. Koji ne znaju ni imena svojih profesora, kolega, nazive predmeta koje su “polagali”. Sreo sam, davno, školskog druga iz osnovne. Hvalio mi se da je kupio diplomu za delatnost kojom u budućnosti namerava da se bavi. Mogao sam kupiti i tvoju, reče mi sa osmehom, ali šta će mi, neću valjda da budem profesor !? Tvoju mesečnu platu, kazao je, mogu da zaradim “preko noći”.
Ipak, upitaju me poznanici ponekad, da li je kod nas moguća škola bolja od trenutne. I kakva bi bila? Preteško pitanje, verovatno bi se do odgovora moglo doći koristeći veći broj pojedinačnih odgovora. Naravno, prvenstveno prosvetnih radnika sa velikim iskustvom. Uvrstim li se u te, evo jednog pokušaja. Redosled predloga ne određuje i njihov prioritet, nemoguće je izvesno i sa velikom sigurnošću reći šta je najbitnije.
Sledi pusti san snova.
Mislim da kod nas učenici osnovnih i srednjih škola imaju preveliki nedeljni broj časova. Možda je rešenje da se definiše obavezni nedeljni minimum časova, 20 – 24. Poslednja, još najviše dva časa neobavezne dnevne nastave, u školi bi ostali svojom odlukom samo učenici većih ambicija iz pojedinih predmeta. Oni nezainteresovani otišli bi kući ranije, što bi za sve bilo mnogo korisnije i efikasnije od trenutnih metoda rada. Za nastavak školovanja trebalo bi da je jedini i odlučujući prijemni ispit, što bi dozvoljavalo učeniku da je za različite predmete različito zainteresovan.
Broj obaveznih predmeta, takođe je prevelik. Verujem da je 8 – 10 obaveznih predmeta sasvim dovoljno. Izborna nastava bi podrazumevala da učenik dodatno uči neki od obaveznih predmeta, ili pohađa nastavu nekog od pridodatih, neobaveznih predmeta.
Broj učenika u odeljenju bi se kretao u intervalu 20 – 24, što bi takođe veoma bilo u obostranom interesu i učenika i nastavnika.
Sumnjiva opravdanja za izostajanje sa nastave morala bi postati deo maglovite prošlosti, boljom saradnjom škole sa zdravstvenim ustanovama.
Sadržaje nastavnih predmeta trebalo bi usaglasiti sa vremenom u kome živimo i mogućnostima učenika da ih uspešno savladaju. To znači da učeniku, posle vremena kvalitetno provedenog u školi, ne preostane previše domaćih zadataka.
U metodama i načinu realizacije nastavnih sadržaja nastavnicima bi trebalo ostaviti više autonomije, vrednujući postignute rezultate, a ne puteve kojima predmetni nastavnik do njih dolazi.
Jedna od važnih odrednica valjane škole je i insistiranje na razumevanju, a ne pukoj reprodukciji nastavnih sadržaja. Lično sam doživeo na fakultetu da student , ispričavši „u slovo“ deo profesorovog predavanja, dobije najvišu ocenu, i sam priznajući da ne razume ono što je izgovorio. To, naravno, priznajući nama, a ne profesoru. Testove znanja trebalo bi zameniti pitanjima koja utvrđuju razumevanje.
Sve navedeno, i još mnogo toga, verovatno bi se moglo sprovesti u nekom ozbiljnijem, odgovornijem i bogatijem društvu. Kod nas, rekoh, to je samo san snova. Na fakultetima koji imaju prosvetarski smer na ovaj smer se prijavi tek po nekoliko studenata. A i da je moguće ovu našu školu učiniti boljom, kome trebaju školovani ljudi u društvu u kome vladaju jači, što ne podrazumeva nikakvu školu. Nedostaje motivacija, koja može biti unutrašnja i spoljašnja. Prva podrazumeva postojanje unutrašnjeg zadovoljstva za uspešno bavljenjem nečim, druga nagradu, kao novac i društveno priznanje. Ovo prva poljuljana je mnogim nepovoljnim uticajima, druga je u trenutnim okolnostima deo navedenog pustog sna. Ostaje nam samo da bezbrižno pevušimo pesmicu sa početka kolumne.
