Kako mediji umiru ili iz novinarskog inboksa:
Kao jedan od novinara u Šapcu, dobio sam poziv da prisustvujem takozvanoj „javnoj debati“ koju je organizovala kompanija „Eliksir grup“ nakon što su se građani i aktivisti pobunili zbog najavljenog i započetog projekta skladištenja opasnog i neopasnog otpada u skladištima nekadašnje firme „Zorka boje“. No, iako je ekologija aktuelna tema, u ovom mom kratkom izlaganju neću se baviti temom pretnji koje nam stižu iz Industrijske zone. Tokom debate čuo sam nešto što je verovatno samo meni zasmetalo, za šta smo krivi svi mi, građani Šapca.
Tokom debate, čuj mene svađe, htedoh reći debate u upravnoj zgradi „Eliksira“, zabrinuti građani Šapca su rekli da nisu znali kada je bila zakazana prethodna „javna rasprava o proceni uticaja na životnu sredinu… nije ni bitno“. Predstavnici kompanije imali su spreman odgovor, „obaveštenje je objavljeno na sajtu tom i tom, u štampanom izdanju tom i tom“, kao što uostalom i zakon nalaže. A građani povikaše: „Pa ko još čita lokalne novine“.
Činjenica stoji, osetno se primećuje da čitaoci sve manje kupuju novine, da l’ se one zvale „Glas Podrinja“, „Podrinske“, „Danas“ ili „Informer“. Svi smo prešli na čuveni „onalajn“. Imamo vesti na portalima, ma kakvi portali, imamo ih i na društvenim mrežama, u viber grupama. Svako je danas na svom profilu novinar i javlja sveže informacije.
No, sveže informacije se ne dobijaju tako pouzdano, već kad je stani – pani, kuku majko pomagajte novinari! Onda nam u inboks stiže „je l’ znate da se tu i tu, dešava to i to? Pišite ako smete, hajde da vas vidimo da l’ ste slobodni, to vas ne zanima a?“, sa sve onim čuvenim „MOLIM VAS ANONIMNO“.
E tu sam vas čekao, onda krećemo mi „poštovani sugrađanine/ko, da bismo Vam mi pomogli da rešite svoje probleme, morate nam javno reći šta se događa, mi možemo to istražiti, ali bez živih ljudi, naša priča je mrtva“, odgovaramo im. „Pu! Pi*ke prodane! Ko vas plaća? Pozdravite Vučka! J**o vas Zelenović“, stiže naravno svim lokalnim novinarima samo ako se nekom malo ne svidi što smo izveštavali o rupi u tuđoj ulici a ne u njihovoj ili ako smo bili na konferenciji gradonačelnika a ne drugog Pajića ili Zelenovića ili bilo kog drugog političara, svejedno. Svako ima komentar, a novine se sve manje kupuju…
No, ostavimo sad malo novine po strani. Da se setimo opet kad su novinari spasili grad od ovoga ili onoga. Kad su svojim izveštavanjem nekom spasili život. Kad su danonoćno u svim mogućim kriznim štabovima bili 2014. godine.
Hajde da se pored novina uhvatimo malo i televizije, ovog puta.
„Bačen kamen na dopisništvo RTS-a u Šapcu!“ „Ciglom razbijen automobil Glasa Podrinja!“ „Poternice sa novinarkom vise na svim banderama uz naslov TRAŽI SE“, i ono što ne znate, nekoliko novinara dobilo je otkaz, prijavljivali su ih kao Rome da bi se ubrale subvencije, slali im poruke koja pitanja da postave na konferenciji stranke, šalju im pitanja za gostovanje stranke… Ali ti mediji i dalje postoje, reći ću nešto što me boli: MRTVA TELEVIZIJA ŠABAC. Nije mrtva, priključena je na respirator, neki lošiji, iz uvoza. Imaju muzički spotovi i gostovao je Ponoš pre neki dan. Nema novinara, nema zaposlenih, nema ni čistačice ni realizatora. Nema veze, gledaćemo nešto drugo.
Dakle, dragi moji sugrađani i sugrađanke, polako ali sigurno, postepeno ali ubrzano umiru nam lokalni mediji. Televizija ne emituje vesti, novine se ne štampaju. List izlazi kao portal. Nacionalni su u vlasništvu članova Izvršnog odbora stranke. Nikom ništa ne ostaje. Neće biti robota koji će obavestiti građane šta se dešava. A mi ćutimo, jer, može i gore. Može, ne sumnjam, život je pun iznenađenja. Čuvajte svoje medije i pratite šta se dešava na lokalu, uskoro će vam stavti povez na oči. Onada je kasno, kao za televiziju. A tad nema: „Nismo videli, ko to još čita…“ Zakucaće problem i na vaša i naša vrata, i to od dnevne sobe, pa neće biti novinara da „jao, kuku majko pomagate“.
Đorđe Mijailović
