Davne 1964. godine snimljen je ratni film: “Marš na Drinu“. U njemu, Ljuba Tadić, naš slavni pozorišni i filmski glumac, u ulozi majora Kursule, izgovara prvu psovku u tadašnjoj, jugoslovenskoj kinematografiji.
Film sam gledao u tadašnjoj “Kasini”, bioskopu preko puta škole u koju sam išao. Organizovano, u vreme trajanja nastave.
Gledajući, sada već davnih godina, u BITEF teatru, predstavu o tada aktuelnim, glavnim i spornim akterima političke scene, bio sam svedok nečega meni prilično neprihvatljivog, neopravdanog i nerazumljivog. Svaku izgovorenu psovku ili vulgarnu reč, makar ona u tom trenutku bila i nepotrebna, beogradska publika je dočekivala sa aplauzom.
Do danas, psovka je postala deo svakodnevnice.
Pored beskrajno mnogo suvišnih prilika u kojima ih čujemo ili čitamo, psovke i vulgarnosti ušle su čak i u rečnik naše savremene poezije!?
Prvo što mi pada na pamet (priznajem, možda ne i najvažnije), u pokušaju da obrazložim navedeno, je da smo ipak prebrzo zemljani pod zamenili italijanskim pločicama! Svi zajedno.
Ostala je u nama želja, koja korespondira sa dragim nam zemljanim podom, da psujemo i kada je to opravdano, kao u završnoj sceni kultnog filma, a i kada nije. Ni malo.
Kako se to ipak ne slaže do kraja sa proklamovanom kulturom govora, ostalo nam je da aplaudiramo onima koji psuju umesto nas. U pozorištu, na filmu, u romanima i pesmama!?
Ispisanim rizikujem da me moji sunarodnici, koji, verujem, nisu veći Srbi od mene, ipak napadnu, braneći svoje pravo na psovku, uvek i svuda. To im pravo nikako ne želim oduzeti!
Samo mislim da se sa manje psovki, a više argumenata, možda može postići nešto više. Za to nam trebaju argumenti. Imamo li ih, i ima li ko da ih čuje?
U suprotnom, ostaje nam, jedino, potpuno opravdana psovka.