Nikola Jevtić, lični stav.
Grad Šabac ovih dana… Visoke temperature u junu mesecu slute na vrelo i dugo leto. Neko ih podnosi lakše, neko teže. Neko se prilagodi a neko hoće, što bi rekli, da iskoči iz svoje kože. A nekome udare u glavu. Tako imamo primer izvesnog Aleksandra iz Vladimiraca koji se, na našu žalost, obreo baš ovde i rešio da na, veoma čudan način sa nama podeli svoju, verovatno velikom vrućinom, izazvanu psihozu. Jer je tako u mogućnosti.
Nema svako tu privilegiju da se njegov glas čuje u svim medijima u našem malom, ali za Vladimirce ipak velikom gradu. Da se razumemo, nemam ništa protiv Vladimiraca. Posavotamnava je predivan kraj naše zemlje sa divnim, čestitim i vrednim ljudima, srdačnim i velikodušnim domaćinima. Među kojima se jedan Aleksandar nije pronalazio. Pa je došao ovde nama. Kao smrdibuba koja se sakrije u cveću pa se ne vidi od njegovog lišća. Samo što se Aleksandar iz Vladimiraca vidi i čuje.
A šta to kaže Aleksandar iz Vladimiraca? Kaže da je spasao naš grad od propasti u koju su ga vodili oni koji su pre njega bili tu gde je on sada. Kaže Aleksandar iz Vladimiraca, mnogo su zadužili ovaj grad. Da li uopšte komentarisati to što kaže Aleksandar iz Vladimiraca? Činjenica jeste da je došlo njegovih pet minuta, a u vremenu u kome Aleksandar iz Vladimiraca ima pravo glasa, istina ne znači ništa. Pa ni ta istina da je naš grad pre četiri godine od strane Financial Times-a svrstan među deset najboljih evropskih gradova za investicije. Sa najvećom industrijskom zonom u regionu, Šabac već godinama ostvaruje visoke prihode po osnovu poreza na zarade, kao i od prodaje građevinskog zemljišta domaćim i stranim investitorima. Nije se ni Aleksandar iz Vladimiraca, sa sve svojim pajtosima, džabe otimao da uzme vlast baš u Šapcu. Što ne ode u Vladimirce? Seća li se Aleksandar iz Vladimiraca, da su baš njegovim prethodnicima, upravo njegovi politički oci dodelili priznanje gradu za dvostrukog šampiona takmičenja „Šampioni lokalnog razvoja“ koje su 2018. godine organizovali Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj (NALED) i RTS? I tako dalje, i tako redom… Mnogo je istina koje su nebitne u vremenu Aleksandra iz Vladimiraca.
Ali da je vrućina, vrućina je. A na vrućini se još više osećaju rezultati uspešnog vođenja našeg grada od strane Aleksandra iz Vladimiraca. Pogotovu kad prođete Trgom šabačkih žrtava (koji je jedna od zaostavština bivše vlasti, urađen u periodu kada je grad Šabac bio „crna ovca“ i, kao i sve ostalo što je urađeno, uprkos svim uskraćivanjima i pritiscima od strane Republike). Prepune kante smeća, đubre na sve strane, fontana ni da prsne, ništa! Osećaju se rezultati uspešnog rada Aleksandra iz Vladimiraca i njegove ekipe, i dalje kada prođete glavnim ali i onim drugim sporednim ulicama, kako onim izbetoniranim kojima se hvali, tako i onim drugim koje nisu došle na red za ko zna koje presvlačenje betonom po istom tragu. Osećaju se i vide. Lep je naš grad, pogotovo leti. Divan je Stari grad, i pored nemara kojim sada odiše. Samo je ponegde noću mnogo mračan. Kao što su, i pored postavljene ulične rasvete, mračne i neke od većih ulica u gradu. To je verovatno razmišljanje Aleksandra iz Vladimiraca da se u mraku neće videti sva prljavština. Ali, Aleksandar iz Vladimiraca zaboravlja da uvek posle mraka dođe dan. Grane sunce. A na svetlu dana se sve vidi.
No, da zanemarimo konačno šta kaže Aleksandar iz Vladimiraca. Njemu nije bitna istina, pa ni meni baš nije bitna njegova. Hajde da se osvrnemo malo na to KAKO je ta njegova istina izrečena. Pošto Aleksandar iz Vladimiraca baš voli da se vraća u prošlost, mogu i ja malo da se vratim u istu, pa da se podsetimo skupštinskih rasprava na temu budžeta, gde se njegova retorika svodila isključivo na vređanje, omalovažavanje, ponižavanje, primitivizam. Tačnije, Aleksandar iz Vladimiraca nikada nije komentarisao budžet jer je za njega to bila kvantna fizika. Ali iz poslednjih izjava, da se primetiti da je Aleksandar iz Vladimiraca prilično unapredio svoju retoriku kada je u pitanju finansijska terminologija. Tako Aleksandar iz Vladimiraca pominje „prihodnu stranu budžeta“. Pa priča o „tekućoj likvidnosti“, impresivno. Možda će do kraja mandata naučiti da pročita i izveštaje koji pokazuju da nas je njegov politički tata zadužio za deset godina više nego što je iko pre njega. Ali da ne preterujem sa očekivanjima. I ovo je dovoljno za Aleksandra iz Vladimiraca. Ne smem ni posmisliti šta bi se desilo sa „prihodnom stranom gradskog budžeta“ da Aleksandar iz Vladimiraca ne daj Bože, ne živi u Benskoj Bari nego negde dalje, pa da službeni auto mora da potroši više goriva kad ga vozi na posao i sa posla, čak do Gospodar Jevremove 6? Ili da ne plaća svoje prijatelje „stručne konsultante za javne nabavke“ po 100.000 mesečno za to da ga blamiraju svojom stručnošću na svakom koraku? I tako dalje, i tako redom…
Elem, vratimo se na retoriku. Diveći se njegovom očiglednom napretku u finansijsko – stručnom smislu, nameće se jedno pitanje. Ko mu je bio mentor? Ko ga je podučio šta treba da izbaljezga, a da to zvuči tako visoko intelektualno, još potkrepljeno nekim ciframa koje su, znajući celu tu bratiju, diskutabilne po ko zna koliko osnova? Da li je to njegov narodni poslanik, doktor ekonomije sa Megatrenda iz Ćićevca? Ili doktor električar koji je četvrti stepen srednje škole, fakultet, magistraturu i doktorat završio za mesec dana? Ili onaj doktor Culjković za koga se ne zna da li je promenio više specijalizacija ili stranaka, ali koji će ostati upamćen po razgovorima sa spomenikom Jevremu Obrenoviću (koji je baj d vej, takođe urađen u vreme prethodne vlasti)? Ili svi oni stručnjaci koje je pogurao u gradsku upravu i ostale gradske ustanove da botuju u toku radnog vremena? Ne, niko od njih. Podučili su ga oni koji mnogo bolje nego on znaju kako koja reč treba da zvuči i šta to Aleksandar iz Vladimiraca treba da kaže da bi delovao kao da zna šta priča. Oni koji mnogo duže barataju tim terminima, i koji su iskustvo sticali godinama, radeći za one koje Aleksandar iz Vladimiraca proglašava jahačima apokalipse ovoga grada. Tačnije, oni koje su isti ti nosioci propasti od kojih nas je Aleksandar iz Vladimiraca spasao, doveli na te pozicije, uveli ih u sistem i dali im šansu da napreduju do tog nivoa da sada oni sami podučavaju Aleksandra iz Vladimiraca. Oni koji su, na žalost, samo prilagodili svoju servilnost. Njemu se još da i oprostiti. Trudi se Aleksandar iz Vladimiraca. Zna i on da u ovom gradu za njega ni rođena majka ne bi glasala, da iznad njegovog imena nije stajalo ime onog drugog Aleksandra koji ima mnogo bolju retoriku nego Aleksandar iz Vladimiraca. I koji šamara one što šamaraju nesrećnog Aleksandra iz Vladimiraca.
Suma sumarum cele ove priče jeste pitanje, šta bi bilo sa Aleksandrom iz Vladimiraca da nije tih prethodnika od kojih nas je on spasao? Em ne bi imao koga da pljuje pa bi njegove frustracije ostale potisnute, pa bi se možda, ne daj Bože, ugušio u njima. Em ne bi imao ko da ga poduči kako da ih što „stručnije i intelektualnije“ pljuje. I šta onda? Morao bi da se vrati u Vladimirce? A šta ako ga tamo neće? Šta bih posavetovao Aleksandru iz Vladimiraca? Dobronamerno. Da kotrlja taj svoj mandat, kako god da je do njega došao. Neka se mane ćorava posla jer šta god radio, uvek će biti Aleksandar iz Vladimiraca, a vlast je slast, ali i ona prođe. I šta ostaje? Samo istina koja je sada nebitna Aleksandru iz Vladimiraca i društvu koje ga je iznedrilo.
Leto je tek počelo a biće dugo i vrelo.