Nebriga o najboljem čovekovom prijatelju
Iako se pokazalo da je pas istinski čovekov drug i prijatelj, često i žrtvujući svoj život za svog gospodara, čovek se i nije baš nešto pokazao da ume to da ceni i uzvrati. U Šapcu se mogu videti brojni napušteni psi, a čak ni Prihvatilište za pse nije mnogo učinilo da se psi osete zaštićenim i zadovoljnim. Kao primer da se može drugačije i bolje je Svetlana Gligorić, koja se može videti da i po najvećoj vrućini vodi na povocu po pet-šest pasa. O njima se ona brine u svom skromnom domu, a brine se i o jednom napuštenom psu nekoliko kilometara dalje. Krajem devedesetih godina, blizu kasarne na Starom gradu, brinula se ona i o sedamdesetak pasa. Smeta joj to licemernost pa i nebriga o napuštenim psima. I nije im samo potrebno obezbediti hranu i smeštaj, već pre svega treba im ljubav i pažnja.
- U Prihvaltilištu za pse u kaveze su smešteni na desetine pasa, a o njima se brinu sada svega dva volontera. Oni ih povremeno šetaju i izvode, ali pas je navikao na slobodu, a ne na kaveze. Dešava se da pored brige o njima, lečenju i hranjenju, da se neki psi eutaniziraju, iako postoji mogućnost da se izleče. Neki put se otvoreno tuku, pa čak i ubijaju gvozednim šipkama, a da za to niko ne odgovara. Nije sve u rasnim psima, koju mahom imaju svu brigu i pažnju vlasnika, tu su i oni napušteni i zaboravljeni, o kojima malo ko razmišlja, ukazuje Svetlana Gligorić. Inače, ona je svoj radni vek provela je u šabačkoj „Nami“, a na ovaj način želi da skrene pažnju na obavezu ali i humanost prema životinjama.
D.E.
