Humoreskica
Osetio nepomenik da mu gori pod nogama i da je dinstanje prešlo na viši stepen, pa se uzvrteo i ne silazi sa njegovih TV gde možda i tihuje. Onomad se u seoskoj birtiji “Kod Ace Pljačke” iskupilo poznato društvance da uz piće razmotri društveno – političku situaciju u selu, a i šire, a na dnevnom redu su pored već pmenute bile i druge teme. Za reč se, kao i obično prvi javio Miloje:
– Gospodo seljaci i ostali prisutni u ovom kulturnom prostoru, situacija u zemlji se još ne smiruje, a to nije dobro. Šta vi mislite o tome? Ima li kraja ovim blokadama?
– Odgovor na to pitanje bi trebalo da ti da onaj koji se ovde za sve pita, a koji odgovara samo onim novinarima kojima pošalje pitanja, pa im uz osmeh seoske mlade pred venčanje odgovara brzinom munje. Kad negde štukne, preko grane, na ribanje, on pošalje onu nepismenu osobu koja je sebe nazivala premijerom, a sada precednicom narodne skupštine da lupeta. Tako Lača Mati /morala bi bar narodne poslovice znati/ dopunjava krla, dezinformera, zekulju i ostalim bokane i rokane – odgovori Životije.
– Nema mira ovde, dok se ne izmire studentski zahtevi. Moj sin Milisav trenutno trči u Brisel, umesto da država obezbedi minimalne uslove za normalan život u zemlji gde je rođen i moj čukunđed i đed i moj otac i ja i moj sin. Ne trči moj Milisav što nema druga posla, već što želi bolju zemlju od ove koju su zgubidani i lopovi zarobili. Ja sam seljak, ali sam uz svoje dete, jer na pametnoj i učenoj mladosti treba da ostane zemlja, a ne na prevarantima onima koji bi `leba bez motike! – nadoveza se Stojan.
– U pravu je Stojan. Svaki normalan čovek bi trebalo da stane uz mlade, jer oni `oće pravdu, `oće uređenu zemlju, `oće da ostanu ovde da rade, a ne da idu u beli svet. Eto, moj Marko nije završio neke škole i rešio je da ostane na selu. Umesto da mi je milo zbog toga, ja mu savetujem da beži odavde, jer od zemlje sa ovakvom državnom politikom ne može da se živi. Zato će moj Marko, ako se ovde uskoro ništa ne promeni sigurno završiti negde na zapadu, pa ćemo moja Persa i ja želeti da ga vidimo – dodade Aksentije.
– Bogami, sve ste u pravu što kažete, ali, mi moramo da živimo i radimo i da se nadamo da će onaj što nam je sve ovo zakuvao i njegova lača mati u zaborav otići što pre. U to ime, donesi Aco svima po turu pića. Ja častim! – viknu Dobrivoje, a na njegove reči svi u birtiji se oraspoložiše.
Oraspoložio se i deda Pantelija, koji se nada svetlosti na kraju tunela.
Rade Đergović
