Prvoklasno voće zahteva posvećenost

Žene na selu: Jovana Marinković planira da proširi zasade višnje uz subvencionisanu proizvodnju

Tezu da mladi napuštaju selo i u njemu ne vide perspektivu i budućnost demantuje Jovana Marinković iz Bogosavca. U svom rodnom mestu, sedam kilometara od Šapca, odlučila je da ostane i nasledi porodičnu tradiciju bavljenja poljoprivredom. Odmalena je pomagala dedi u ratarstvu, a njeno opredeljenje sada je voćarstvo. Pre dve i po godine podnela je zahtev za podsticaje mladim poljoprivrednicima. Zbog epidemiološke situacije sve je usporilo, te očekuje da će investiciju moći da iskoristi tek sledeće godine. Mlad zasad od 1.500 sadnica višnje na površini od hektar i po podigla je uz subvencije.

-Uzela sam zemlju u zakup na deset godina i dobila podsticaje za podizanje zasada- 100 hiljada dinara po hektaru i 50 posto od cene sadnice, tako da mi se sve što sam uložila do sadnje isplatilo. Odlučila sam se za višnju, jer sam početnik u voćarstvu, od svih voćarskih kultura je najmanje zahtevna i svi ljudi koji se time bave su mi je preporučili. Jabuka i kruška su, primera radi, zahtevnije i traže mnogo više pažnje- kaže Jovana za „Podrinske“.

Cenom je, navodi, zadovoljna i već ima u planu hladnjaču u selu za siguran otkup prozvodnje. Ukoliko se potrudi i voće bude prva klasa, zarada je zagarantovana.

-Ove godine cena za prvu klasu je bila 50- 60 dinara po kilogramu, što je za mene sasvim korektno i prihvatljivo spram obima posla i ulaganja. Ne mogu uz malo truda da se zarade velika sredstva, pa su iz tog razloga ljudi neretko nezadovoljni i žale se. Jedne godine je, međutim, šljiva bila 100 dinara i samim tim je onaj ko je posadio zaradio za naredne dve godine. Moram da se potrudim da bude kvalitetan rod, primenim odgovarajuće agrotehničke mere, zaštitim zasad od bolesti, redovno ga obilazim. Ne možeš da uđeš dva- tri puta u voćnjak, pokosiš ga, poprskaš u proleće i imaš prvu klasu. Na vremenske uslove jedino ne mogu da utičem, ali i za to postoji rešenje, uplata osiguranja i protivgradna zaštita- objašnjava Jovana.

Planira na proleće da sadi šljivu na zemlji površine 80 ari koju su kupili, jer veruje da uz korišćenje dodatnih podsticaja i proširenje proizvodnje može da obezbedi dobar prihod. Prednost je i što dobar deo posla može da završi sama.

-Ako nastavim da proširujem zasade, mislim da ću sa četiri- pet hektara moći pristojno da živim. Šljivu mogu da iskoristim i za konzum i u tom slučaju moram da vodim računa o krupnoći i izgledu. Planiram da posadim stenlejku. Letos sam kupila jednu mašinu, jer nisam imala nijednu, pa sam morala da pozajmljujem, čak sam ručno kosila međuredni prostor. Poranim ujutru, stavim trimer na leđa i odem u voćnjak. Sve sam uglavnom radila sama, osim sadnje, u kojoj mi je pomogla porodica i dva dana sam uzela pomoć za nadnicu- ističe ona.

Dodaje da je deda ranije radio uslužno i na zemlji pod zakupom, a od 14. godine mu je i sama pomagala. Traktorska kosačica stalno je zakačena za njen traktor.

-Deda je operisao srce prošle godine i zbog zdravstvenog stanja nije u mogućnosti da nastavi da radi, pa sam ja nastavila njegove poslove- tanjiram, drljam, kosim, to radim cele sezone. Navikla sam na to odmalena. Nije to toliko fizički teško, niti je preveliki teret- naglašava.

Jovanine drugarice su uglavnom zaposlene, neke su i studenti, ali je svi podržavaju u odluci da se bavi onim što je ispunjava.

-Podržavaju me u tome da sam samostalna i imam svoje obaveze koje sama raspoređujem. Ne moram svako jutro da ustanem u sedam i dođem kući u tri- četiri sata popodne, nego jednostavno sama organizujem svoj dan prema dinamici koja mi odgovara i to mi prija. To može biti i četiri- pet sati rada, nekad se rano ustajanje podrazumeva, nekad ne, ali mi ništa od toga ne predstavlja problem- podvlači mlada voćarka.

Kaže da joj u Bogosavcu ništa ne nedostaje, budući da je na desetak minuta vožnje od Šapca. Podseća da su mnogi delovi Beograda znatno udaljeniji od centra prestonice, te da joj je dostupno sve što i stanovnicima grada.

-Žene olako odustaju od bavljenja poljoprivredom, iako i to može biti lep posao ako se u njemu pronađete. U mnogim zemljama Evrope to nije takva nepoznanica, niti je neobično da žene voze i veće mašine, kombajne, traktore, kamione, autobuse. Naš mentalitet je drugačiji i kod nas nije uobičajeno da se žene time bave. Svi to doživljavaju kao nešto neobično, ali ne bi trebalo, zato što sad ima savremene mehanizacije, sve možeš traktorom i samohodnim mašinama sam da završiš, do branja, bar kada je reč o drvenastim voćarskim kulturama. S druge strane, za jagodu, kupinu i malinu treba svakodnevno veća grupi ljudi- objašnjava Jovana.

Nada se da će dobiti subvencije i za zasad šljive i nastaviti kao što je zamislila da povećava svoju proizvodnju. U međuvremenu, završila je srednju poljoprivrednu školu, a ne odustaje ni od ideje da obrazovanje nastavi u smeru usavršavanja postojećih znanja iz oblasti kojom se bavi. Uz volju, entuzijazam i mladalačku energiju, u tome će sigurno i uspeti.

Dragana Dimitrijević

Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.