Često se kaže da je najteži neprijatelj onaj koji se nalazi u nama samima. Narodi, baš kao i pojedinci, nose u sebi neku vrstu unutrašnjeg mehanizma auto-destrukcije, jednu sklonost da u trenucima slabosti sami sebe pojedu. Naša istorija, na žalost, pruža mnoštvo primera za takvo stanje: svaki put kada bismo izdržali ogroman spoljni pritisak, kada bismo se odbranili od neprijatelja sa strane, iznutra bismo se sukobili, rasparčali, polako trošili sopstvene snage. Nije to fenomen svojstven samo nama, naravno; istorija Evrope, a naročito Balkana, obiluje ovakvim primerima. Ali za nas je bolno upravo zato što smo na svojoj koži osetili i osećamo njegove posledice.
Kada kažem „nije mi što je ceo svet protiv nas, nego što smo i mi protiv sebe“, mislim upravo na taj dugotrajni obrazac ponašanja. Spoljašnje neprijateljstvo nas je uvek teralo na mobilizaciju, na sabiranje, na otpor. Spoljašnji neprijatelj, ma koliko moćan bio, ima lice i nameru, odnosno znamo ko je i šta hoće. Ali unutrašnje neprijateljstvo nema lice. To je bezoblična senka koja se javlja u zavisti, u mržnji na samog sebe (samomržnji), u nevolji da priznamo sopstvene vrline, u gotovosti da klevetamo sopstveni narod, sopstvenu kulturu, istoriju i tradiciju.
Psihološka dimenzija: auto-poricanje i osećaj bezvrednosti
U psihologiji postoji pojam auto-destruktivnih obrazaca ponašanja, kada pojedinac, svestan ili nesvestan, radi protiv sopstvenog interesa. To se najčešće javlja kao posledica traume: čovek koji je često bio ponižavan počinje da veruje da zaslužuje poniženje i onda ga nesvesno traži. Narodi, na svoj kolektivni način, prolaze kroz isto. Vekovi ratova, stradanja, okupacija i izdaja stvorili su u nama jedan dubok osećaj sumnje u sopstvenu vrednost. Kada se tome dodaju unutrašnji raskoli, dinastičke borbe, ideološki sukobi, dobijamo recept za trajno samoporicanje.
Umesto da iz sopstvene istorije izvučemo ponos što smo preživeli, što smo uprkos svemu sačuvali svoj jezik, kulturu i identitet, mi često izvlačimo suprotan zaključak: da smo krivi za sopstvene nesreće, da je u nama neka urođena mana zbog koje nam je „tako suđeno“. Umesto da naša prošlost bude podsticaj, ona postaje teret. I umesto da sebe gledamo kao žrtve istorijskih okolnosti, mi sebe prikazujemo kao krivce, često gore od stvarnih neprijatelja. To je psihološka samokolonizacija.
Kulturna dimenzija: elite kao krvnici i klevetnici
Veliki deo tog unutrašnjeg neprijateljstva dolazi od naših kulturnih i političkih elita. One, umesto da narodu ponude narativ koji leči, koji osnažuje, često se utrkuju u tome ko će ga više poniziti. Previše je u našem javnom prostoru onih koji se utrkuju da dokažu koliko smo nazadni, koliko smo varvarski, koliko smo nesposobni za modernost. U tome ima i elementa ličnog kompleksa: čovek koji je nesposoban da pokaže sopstvenu veličinu najlakše to prikriva tako što umanjuje sve oko sebe.
Kada intelektualac sopstveni narod nazove glupim, primitivnim, genocidnim, on zapravo projektuje sopstvenu nesposobnost da voli i razume ljude među kojima živi. To nije kritika koja leči, to je kleveta koja ranjava. I što je najgore, ona postaje privlačna jer deluje kao „hrabro priznanje istine“.
Ali to nije istina, to je samoobmana. A nije ni hrabro, jer to je najlakše što čovek može uraditi: okrenuti se protiv svog, jer u tome uvek nalazi podršku spolja.
Politička dimenzija: korist unutrašnje podeljenosti
Nijedna vlast, ma koliko korumpirana ili autoritarna bila, ne može dugo opstati ako iza sebe nema duboke društvene pukotine. Unutrašnje neprijateljstvo je idealan teren za takvu vlast: ako narod sam sebe ne voli, ako sumnja u sebe, lako pristaje da bude podređen, da se upravlja njime, da mu se neprestano nameće osećaj krivice. Političke elite u tome vide koristan instrument. Lakše je vladati narodom koji je razjedinjen, koji sebe vidi kao krivca, koji veruje da ništa bolje i ne zaslužuje. Tako se stvara začarani krug: vlast hrani unutrašnje neprijateljstvo, a unutrašnje neprijateljstvo hrani vlast. Izlaz iz tog začaranog kruga moguć je jedino ako narod povrati samopoštovanje, ako nauči da razlikuje zdravu kritiku od auto-destrukcije. Kritika mora da postoji, ali ona koja popravlja, a ne ona koja ubija.
Protivotrov: odbrana dostojanstva
Možda je najveći izazov za jedan narod da pronađe meru između samokritike i samopoštovanja. Ako potpuno izgubimo sposobnost samokritike, postajemo zatvoreni i osuđeni na ponavljanje grešaka. Ako izgubimo samopoštovanje, postajemo žrtve koje same sebe uništavaju. Potrebna nam je ravnoteža: svest da imamo mane koje moramo ispraviti, ali i svest da imamo vrline koje treba negovati. Jer, nije problem što svet ima svoje interese i što ponekad/često deluje protiv nas. To je logika međunarodnih odnosa: svaki narod štiti svoje. Problem je što mi često ne štitimo svoje. Nije problem što drugi hoće da nas umanje. Problem je što mi sami pristajemo da budemo manji. Nije problem što nas ponekad nepravedno optužuju. Problem je što smo često prvi da sami sebe osudimo. Zaključak: kako podneti sebe
Nije, dakle, strašno što svet ima svoje neprijateljske namere. Mi smo kroz istoriju pokazali da to umemo da podnesemo. Strašno je što mi sami protiv sebe ne umemo da izdržimo. I sve dok taj unutrašnji front bude otvoren, svaka pobeda nad spoljnim neprijateljem biće samo privremena.
Ako želimo da kao narod trajemo, moramo naučiti da podnesemo sebe. Da budemo stroži u ispravljanju svojih grešaka, ali i nežniji u čuvanju svojih vrlina. Jer niko drugi to neće uraditi umesto nas. I, a ovo treba da imamo stalno na umu, ako smo mi sami protiv sebe, onda nam je svejedno ko je protiv nas. Tada je borba već izgubljena.
Jovica Radović
