Petar Marković, poverenik za omladinu Gradskog odbora Narodne stranke Šabac
Poverenik za omladinu Gradskog odbora Narodne stranke Šabac, diplomirani istoričar Petar Marković, smatra da kvalitetan politički program organizaciju koju predstavlja razlikuje od drugih, a među glavnim stavkama izdvaja beskompromisnu borbu za socijalnu pravdu, radnička prava, zaštitu nacionalnih interesa, dostojanstvo naroda i države, poboljšanje uslova u zdravstvu i poljoprivredi, očuvanje tradicije, jačanje kulture i obrazovanja, vraćanje pluralizma mišljenja u medije, podršku mladima i stvaranje uslova za funkcionalnu decentralizaciju u Srbiji. Pet meseci svake nedelje na ulicama grada učestvuje u protestima pod sloganom „Jedan od pet miliona“, a nizom akcija u proteklih godinu i po dana sa ostalim aktivistima ukazuje na goruće probleme u različitim segmentima društva.
-Moj prvi politički angažman je upravo članstvo u Narodnoj stranci, u čijem sam programu prepoznao svoje stavove i uverenja. Imao sam potrebu da se angažujem, jer nisam mogao da ćutke posmatram na koji način aktuelna državna politika dovodi do propadanja u svim sferama društva: najviše zdravstvu, školstvu, sudstvu, spoljnoj politici. Kao deo Udruženja građana „Cerski marš“, godinama sam učestvovao u organizaciji te manifestacije, koja čuva tradiciju i neguje kulturu sećanja na važan događaj u našoj istoriji, a poznanstva koja sam tu stekao bila su motiv više da kroz politički angažman pokušam da budem deo promene koja nam je kao društvu potrebna- kaže Marković za „Podrinske“.
Da vratimo slobodu mišljenja u javni prostor
U organizaciju protesta uključeni su mladi, među kojima su omladinci iz drugih stranaka, ali i oni koji nisu u političkim organizacijama, okupljeni u Savezu mladih Šabac. Ideja je da, osim što iz nedelje u nedelju organizujemo okupljanja protiv republičke vlasti, promovišemo i afirmišemo mlade, uspešne ljude, aktivnosti i dešavanja u našem gradu, što i činimo putem naloga na društvenim mrežama. Da sve to opet ne bismo sveli na vrituelni svet, planiramo da organizujemo akcije kojima ćemo motivisati mlade ljude da se zajedno izborimo za bolje društvo. Ako već želimo promene, krenimo od nas samih, pokažimo svojim ličnim primerom da možemo da stvorimo društvo na temeljima normalnosti, koje će da promoviše vrednosti potpuno suprotne od onih koje su nam nametnute voljom ljudi koje mi nismo birali, da vratimo slobodu mišljenja i pristojnost u javni prostor.
Koliko kao narod posvećujemo pažnju svojoj istoriji i da li smo nešto iz nje naučili?
Srpski narod ne vodi mnogo računa o tome, a kažu da je narod koji zaboravlja svoju istoriju osuđen na to da mu se ona ponavlja. Ako pogledamo 20. vek, ponovila nam se nekoliko puta, samo u različitim okolnostima. Stanje je manje- više isto kao devedesetih i ljudi protestuju iz sličnih razloga: diktatura, siromaštvo, nezaposlenost. Jedina razlika je što nemamo sankcije za razliku od tog vremena. Milsim da su ti protesti bili mnogo uspešniji, jer je narod tada više nego sada verovao u krajnji cilj. Ipak, ne smemo zaboraviti da su trebale godine da se svrgne Milošević. Podsetiću da smo i za ovih pet meseci, koliko protestujemo, uradili mnogo- smena predsednika opštine Grocka Dragoljuba Simonovića, kao i Milutina Jeličića Jutke u Brusu, nedavna hapšenja u Požegi, sve su to signali da imamo rezultate. Naravno, potebno je još mnogo toga uraditi.
Zašto mladi da dođu na proteste?
Uglavnom mladi danas razmišljaju o tome da, ko god da dođe, svi će biti isti, ništa se neće promeniti. Pozivam ih da zajedno probamo da promenimo Srbiju. Moj motiv da se angažujem su problemi prisutni u gotovo svim segmentima društva, koji dovode do toga da sve polako, ali sigurno propada, kao i neslaganje sa politikom aktuelne vlasti. Ne slažem se s tim što se servira građanima, protivnik sam rijaliti programa i sličnih formata, sadržaja koji se evidentno prikazuju pod pokroviteljstvom vlasti, protiv sam izgradnje mini hidroelektrana, seče drveća u gradovima, gondole, svih tih najblaže rečeno nelogičnih projekata. Jednostavno nisam mogao da to posmatram sa strane, jer mi istinski smeta. I ja sam trenutno nezaposlen i ne vidim neku perspektivu u bližoj budućnosti za zaposlenje, a aktuelna vlast snosi odgovornost za sve veću nezaposlenost mladih.
Koliko su mladi u Srbiji spremni da se politički angažuju?
Mladi u Srbiji imaju velikih problema, a prvi je nezaposlenost, što samim tim utiče na kasno zasnivanje profesionalne karijere i porodice. Iz tog razočarenja Srbiju napusti čak 107 ljudi dnevno. Podležu apatiji, neretko i bolestima zavisnosti, jer ne vide izlaz iz situacije u koje su dovedeni politikom aktuelnog državnog rukovodstva. Veliki je uticaj i društvenih mreža, zarobljeni su u svetu virtuelnih prijateljstava, provode mnogo vremena za računarom i mobilnim telefonima, i paradoksalno, sve su usamljeniji, nema više druženja i prijateljstava kao nekad. Kada to sagledamo, poslednje o čemu razmišljaju je članstvo u opozicionoj stranci, jer smatraju da će im biti isto ko god je na vlasti. Mi se trudimo da ih brojnim aktivnostima privučemo, jer verujemo da je pasivnost tiha podrška svemu negativnom što nam se dešava. Imali smo brojne aktivnosti u proteklom periodu, kao što je prikupljanje potpisa protiv članstva Kosova u Ujedinjenim nacijama „Jedan potpis menja sve“, kao i ukazivanje na goruće probleme u agraru, politici, privredi i društvu (cena goriva, problem Kosova, populaciona politika). Imamo dobru saradnju sa kolegama iz Novog Sada i na nekoliko skupova do sada smo imali priliku da razmenimo iskustva, znanja i ideje.
Mnogi su ogorčeni na poziciju, ali ne žele ni da vide pojedine predstavnike opozicije ponovo na vlasti?
Ideja je da se na slobodnim i poštenim izborima formira zajednička lista, gde bi, pored stranačkih kandidata, bili i predstavnici sindikata, strukovnih i građanskih udruženja, studenata, profesora, akademika i javnih ličnosti. Krajnji cilj je formiranje Vlade stručnjaka oročene na godinu dana, sastavljene od odgovornih i stručnih ljudi na čelu sa nestranačkim premijerom, gde neće biti aktuelnih lidera opozicije. To mi vidimo kao osnovni preduslov za povratak demokratije i vladavine prava u Srbiju i zato verujem da mladi treba da se uključe, pogotovo svi oni koji su svesni, a verujem da je takvih mnogo, da ova vlast i režim ne liče ni na šta što ima veze sa pravnom državom. Predstavnici stare garniture političara voljni su da se stave na raspolaganje ekspertskoj vladi, ali ne i da bez podrške naroda budu na vlasti. Nakon tih godinu dana, ukazano poverenje stavlja se na proveru od strane naroda i to je bitna razlika. Sporazum sa narodom je deljen na ulicama, mnogo ljudi ga je potpisalo i verujem da su tu ideju širili dalje.
Kultura sećanja
Mislim da ne negujemo dovoljno kulturu sećanja i ne obraćamo mnogo pažnju na prošlost, a ne bismo smeli da zaboravimo te ljude koji su se borili i dali živote da bi naša zemlja danas opstala i uopšte postojala. Manifestacija „Cerski marš“ na neki način pokušava da se oduži tim ljudima i vodi računa o tome da se oni ne zaborave. Država se njima nije odužila ni posle Prvog svetskog rata. Znamo kako su prošli ratni invalidi, deca koja su ostala bez roditelja i niz drugih primera. Mislim da ne radimo na tome dovoljno još uvek, ali ima nekih naznaka da će stvari da se poboljšaju i poboljšavaju se. Snimaju se dokumentarni filmovi koji se kasnije emituju na televizijama, dok obeležja na tim mestima nemamo u meri u kojoj bi trebalo da ih imamo. Kolona će se u jednom trenutku tokom „Cerskog marša“ zaustaviti na jevremovačkom brdu gde je ranjen Petar Bojović, kome je ove godine posvećena manifestacija, ali ni tamo ne postoji neko vidno obeležje koje podseća na taj događaj.
Prošle nedelje je promenjen format protesta. Kakva je njihova budućnost?
Mnogo je urađeno zahvaljujući protestima i režim Aleksandra Vučića je prilično uzdrman. Pomenuo sam slučaj u Grockoj, kao i nedavna hapšenja njihovih funkcionera u Požegi, što znači da protesti ne bi smeli ni u kom slučaju da prestanu. Nebitan je njihov koncept, bitno je samo da nastave da se održavaju, kako bi narod shvatio da se ta borba i dalje vodi. Ništa preko noći ne može da se uradi. Došli smo do trenutka kada je prisutno malo zasićenje, jer ljudi smatraju da se ne događa ono što su očekivali, pa odustaju. Zato smo se odlučili na promenu formata, formirane su „slobodne zone“ po gradovima, imamo stalna dežurstva u Beogradu. Nezahvalno je predviđati dalji tok protesta. Voleo bih da vlast ispuni sve zahteve koje smo postavili, ali pošto je to malo verovatno, podeljena su mišljenja o tome šta dalje. Dok neki smatraju da je potrebna radikalizovati proteste, blokirati puteve i slično, ja sam protiv toga. Smatram da borbu treba nastaviti drugim sredstvima, ali svakako nenasilnim putem- osvajanjem medijskog prostora i širenjem ideje o „slobodnim zonama“. Mediji u Srbiji nisu slobodni i jasno je da je svih pet televizija sa nacionalnom frekvencijom pod kontrolom SNS-a. Aleksandar Vučić je samo u toku prošle godine na RTS- u bio čak 181 sat. Ipak, protesti su svojim trajanjem došli do nivoa da ne mogu više da nas ignorišu i nastavljamo borbu za medijski prostor, kako bismo doprli do što većeg broja ljudi. Lično se ne osećam ugroženo zbog političkog delovanja, što je privilegija života u gradu gde Srpska napredna stranka nije na vlasti. Upravo zato treba da iskoristimo taj prostor i da polako krenemo u osvajanje promena koje su nam kao društvu potrebne.
Dragana Dimitrijević