Rijaliti Srbija
Recept za pasulj iz JNA:
– 120gr. brašno pšenično tipa 800,
– 9gr. crni luk sveži,
– 20gr. beli luk sveži,
– 1gr. šargarepa sveža,
– 10gr. koncentrisani sok od paradajiza,
– 3gr. meso goveđe sirovo,
– 100gr. ulja,
– 20gr. paprike u prahu,
– 0,3gr. crni biber, -0,1gr. peršunov list,
– 1gr. lovorov list,
– so po ukusu.
Napomena: ovaj normativ obezbeđuje 6dl. gotovog jela.
Svako ko je služio vojni rok u nekadašnjoj velikoj državi seća se čuvenog „vojničkog pasulja“ sa setom kao jednog od najboljih i najukusnijih jela koje je okusio u životu, s pravom. A kao što smo videli taj pasulj i nije tako prost, svašta nešto tu ima a potrebna je i veština, čak majstorstvo, da se pripremi tako da prste poližeš i da to kulinarsko iskustvo nikada ne zaboraviš. Ipak, naš narod ima uzrečicu za ono kad je nešto lako da se reši, što ne predstavlja veliki mentalni i fizički napor, pa kaže: prosto k’o pasulj.
E, u jednoj takvoj situaciji u kojoj se, nevoljno, svi nalazimo i to kako svetskoj tako i domaćoj, našoj, najveći problem ima u prvom redu Naš Predsednik koji stoji na braniku otadžbine glede pritisaka sa svih strana a u vezi ruske agresije na Ukrajinu kao i „srca Srbije“ Kosova i Metohije. Naime, od AV-a se očekuje da konačno odluči hoće li da piški ili će da kaki i da uvede sankcije Rusiji koja besomučno uništava ukrajinske gradove i ubija civile i tako se pridruži ostalim evropskim državama koje su takvu odluku odavno donele ili će nastaviti sa politikom sedenja na svim dostupnim stolicama na svetskoj pozornici.
Za svakog iole normalnog čoveka odluka bi bila laka, skoro pa prosta k’o pasulj. S jedne strane imamo diktatorski, zločinački, režim V.V. Putina i njegovih „jastrebova“ koji terorišu i sopstveni narod (hapsi i ubija političke protivnike) a čini užasne stvari po Ukrajini (ratne zločine) i ugrožava stabilnost i mir celog sveta a s druge strane je žrtva agresije, nedužni građani, žene i deca, izbeglice (blizu 10 miliona) i valjda je i budali jasno na kojoj i čijoj strani treba biti. A ovaj naš nesrećnik se predomišlja, mulja, odlaže tu odluku do u beskonačnost nadajući se, valjda, da će kad jednom otvori oči sve ono loše i strašno pred njim i oko njega nestati i sve će opet biti u najboljem redu.
Neće, to je i njemu i svima nama jasno kao dan. Ako sada ne budemo na pravoj strani istorije (kao što nismo bili 90-ih godina prošlog veka kada je srušen „Berlinski zid“ čime je došlo do novog svetskog mešanja karata a mi vodili i izgubili ratove u kojima nismo učestvovali i na kraju “popili“ bombardovanje) kajanje u decenijama koje dolaze neće vredeti ni pišljiva boba, kao i ona prethodna.
Ova Rusija nije zemlja Dostojevskog, Čajkovskog ni Tarkovskog, ovo je država koja je zbog neuračunljivosti jednog tiranina zabasala u mrak, a od toga treba bežati što brže i što dalje. Kakvo crno vekovno prijateljstvo, pravoslavna braća i slične lažni narativi, uvek je u politici, a naročito velikih sila, jedino važan interes (njihov) a interes Srbije danas (i sutra) nije da bude saveznik zlikovcima od kojih ceo normalan svet okreće glavu. Okrenimo je i mi.
Što se tiče „neizdrživih pritisaka“ na našeg Vođu da pristane na rešenje za KiM koje mu neće biti prijatno (kao i većini pučanstva serbskog) ali je neophodno za naš evropski put i budućnost kao civilizovane, demokratske i prosperitetne zemlje ni ta odluka nije toliko teška kao što na prvi pogled izgleda i kako su sve vlasti u Srbiji decenijama predstavljale narodu jer svako ko hoće da vidi stvarnost kakva ona jeste zna (ili može da sazna) da je tzv. Kosovo izgubljeno konačno 1999. godine a zapravo suštinski mnogo ranije i da ga više nije moguće vratiti u pravni poredak države Srbije (ne bez rata) bez obzira na vlažne snove salonskih desničara iz redova Dveri, Zavetnika, Nove DSS i pojedinih istaknutih javnih ličnosti i akademika koji, gle čuda, nikada nisu (nijedan od tih licenciranih patriota) poginuli za „svetu srpsku zemlju“ ali su se mnogi lepo okoristili od prosipanja nebuloza na temu odbrane i zaštite onog što više nije naše. Realno nije.
Na KiM živi gotovo dva milona Albanaca i malo više od 100 hiljada Srba i tu se nema šta dodati ni oduzeti. Lepo je govorio mudri, večiti, Patrijarh Pavle: Čije ovce, toga i planina. Kulturna baština i imovina države i građana Srbije pa i Zajednica srpskih opština je jedna stvar ali da KiM bude deo Srbije kao nekad to je jednostavno nemoguće jer to neće i ne želi ogromna većina ljudi koji tamo žive. A o ljudima se radi a ne o mitovima i guslanju. Zato Aco Srbine kada si već hteo da budeš sve i svja Ti preseci taj srpski „Gordijev čvor“, zajebi „kosovski zavet“ i donesi jedinu ispravnu odluku, bar jednom u tvojoj bogatoj karijeri donosioca pogrešnih odluka. Potpiši dokument koji daje za pravo ljudima na KiM da žive gde hoće i kako hoće i da uđu (kao država, entitet ili šta god) u sve međunarodne institucije, bolje je da imamo zadovoljne komšije nego nezadovoljne, stalno u atmosferi neprijateljstva i na ivici sukoba.
Kao što je neko pametan davno rekao: politika je veština mogućeg. Pa, je li moguće onda da i mi na „brdovitom Balkanu“ budemo, za promenu, mudri i vešti i da donesemo odluke koje će doneti sigurniju i bolju budućnost za buduće naraštaje. Ako je život kao takav najveća dragocenost a ne od suštine ispražnjeni mitovi i legende, nacionalističke tlapnje i busanje u „junačke“ grudi, onda je odluka šta činiti sada i ovde ipak laka. Treba naravno imati stanovitu „onu stvar“ pa doneti odluku da je nešto tako očigledno kao što su ljudi i njihov jedini život važniji od svih rezolucija, deklaracija, peticija i sticanja političkih poena pred neke izbore. Uskoro ćemo videti kako stvari stoje kao i kako „ona stvar“ stoji. Ili je naš „orao pao“.
Piše: Dragan Karalazić