Već sam pisao o nekim neuspelim propozicijama života i rada u školi, za koje postoje trivijalna rešenja. Nažalost, Ministarstvo ih niti osporava, niti prihvata. Čime se ti ljudi bave, verovatno ne znaju ni sami. Svakako je jedna od spornih i ona po kojoj se učenik ne sme udaljiti sa časa, čak i kada ometa nastavu. A ako i sme, nakon sprovedene propisane procedure, ostaje ozbiljno pitanje njegove moguće nebezbednosti, i šta mu se sve može desiti van učionice.
Ovaj problem je veoma ozbiljan i treba ga rešiti isto toliko ozbiljno, što jednostavnije, istovremeno braneći pojedinca, a i sve ostale.
Naravno, ne treba nam mnogo vremena, a ni mašte, da postavimo nekoliko pitanja:
A šta ako nas učenik upita da izađe sa časa?
Imamo li dozvolu da ga pustimo, imajući u vidu prethodno navedenu moguću opasnost?
Ko nam garantuje da on neće izaći na ulicu, iako to nije prijavio?
Ministarstvo će reći da to ipak nije isto, jer se u prvom slučaju suspenduje pravo učenika da bude na nastavi. A u drugom, ako ga ne pustimo, suspenduje se pravo na slobodu kretanja.
Ako je komunikacija sa Ministarstvom jednosmerna, tu je kraj.
U protivnom, imam prigovor. Učenik svojim pravom da ostane na času i kada ometa nastavu, suspenduje pravo svih ostalih na tu istu, opravdano pretpostavimo, kvalitetniju nastavu. Pravo pojedinca ili pravo većine? Čini mi se da odgovor izvestan, u svakom civilizovanom društvu. Ove dve karegorije ne smeju biti suprotstavljene.
Što je sigurno najvažnije, vratimo se mogućim posledicama napuštanja učionice, po udaljenog učenika, a i za onoga koji je pitao da izađe. Čak i ako branimo pravo većine, ili pravo učenika na slobodno kretanje, izlazak je, čini se, sporan. Mač nad našom glavom je pitanje – Šta ako mu se nešto desi?
Možemo li bolje?
Moj početni, laički, ali smatram veoma smisleni predlog (imajući u vidu neobaveznu, srednju školu) je, da se Statutom škole učenik koji je udaljen sa časa, ili krenuo u toalet, obaveže da do povratka u učionicu, ostane u prostoru škole (čitaonici, sportskoj hali, društvenim prostorijama, školskom dvorištu). Poštujući i sebe i školu, i sve sa kojima je deli.
U protivnom, van prostora škole, kao i na putu od kuće do škole, ili od škole do kuće, škola ne može biti odgovorna za njegovu bezbednost.
Verujem da se ovaj predlog, uz maksimalno angažovanje pravne službe Ministarstva, može pretočiti u dostojanstvenu realnost naše prosvete.
