NEKULTURA SEĆANJA
Lazu K. Lazarevića, lekara i književnika, najistaknutijeg predstavnika srpskog realizma, čijih je šest pripovedaka Bogdan Popović video kao „krupnih šest zrna bisera na najlepšem svilenom ibrišimu“ a Pavle Popović kao „mala remek dela“, autora 78 medicinskih naučnih radova, u 21. veku pritiska nebriga. Zaborav je teško zapretio kući, u kojoj je živeo i umro utemeljivač srpske neurologije, „Lazarevićevog znaka kod išijasa“ i svetske gerijatrije. Potomci, koji se diče požrtvovanošću i brigom o starima u svim većim mestima u Srbiji, zaboravili su lekara koji je 1881. u zakupljenoj kući Hadži Nikolića osnovao i vodio prvu gerijatrijsku ustanovu u svetu. Lazarevićev „Odsek za lečenje staraca sa 13 postelja“ bio je smešten preko puta Opšte državne bolnice u Beogradu.
Prvi svetski gerijatar, rođen u Šapcu 1851. godine, bio je lekar i Beogradskog okruga, šef Unutrašnjeg odeljenja Državne bolnice i dvorski lekar. Zaslužan je i za razvoj infektologije, „javnog zdravstva“, interne medicine i za doprinos desetini medicinskih specijalnosti. Za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije proglašen je pre 134 godine, 22. februara 1888, a među 100 najznamenitijih Srba uključen je 1993. Sve to, međutim, nije sprečilo propadanje njegove kuće u Beogradu. Ta zgrada je u februaru 2022. prava ruina: na nekadašnjoj lepotici stolarija se raspada, stakla na prozorima su izlupana, a sa fasade išarane grafitima matler otpada! Samo bela mermerna ploča, koju je 13. maja 1951. godine postavilo Srpsko lekarsko društvo o stogodišnjici Lazarevićevog rođenja, svedoči o čoveku izuzetno važanom za medicinu i književnost, za Srbiju, Beograd i Šabac.
Na Lazinu ćerku jedinicu Anđeliju Lazarević, slikarku i pesnikinju, koja je takođe zadužila Srpstvo, na toj kući ništa ne podseća. A da može, današnjim generacijama ona bi imala mnogo važnog da ispriča. Pripovedala bi i o Lazinom (ne)srećnom braku, koji je 1882. godine sklopio sa ćerkom ministra i predsednika vlade Nikole Hristića. Znameniti Šapčanin upoznao je „crpurastu“ Poleksiju kada ga Kosta N. Hristić, njen brat a njegov pobratim, odveo svojoj kući na večeru. Gost je „u razdraganosti od razgovora i pića“ pri odlasku poljubio devojku, koja mu je lampom osvetljava izlaz, a Hristići im odmah čestitali veridbu.
Protiv izbora Lazine životne saputnice bila je njegova patrijarhalna majka, energična žena koju je voleo i poštovao, sa kojom ga neraskidivim nitima vezivao težak život i očev zavet da brine o porodici. Jelka Lazarevićka nije bila blagonaklona ni prema „izaslaniku“, koji je iz Beograda došao u Šabac da joj čestita. Viđena Šapčanka je te večeri pratila ćerku Evicu na prvi bal, a kada je čula vest o veridbi krv joj jurnula u glavu i glasniku je s prezrenjem rekla da o tome ne zna ništa. „Laza bi me valjda sam izvestio“, odbrusila je, i napustila bal. Odlazeći je bez pardona sapštila da joj „ne laska da se orodi sa Nikolom Hristićem, koji je za vreme Katanske bune žario i palio po Šapcu“, i koji je uz tasta Tomu Vučića Perišića pobio nevine ljude i pretio njenom mužu Kuzmanu.
Lazarevićka, kći šabačkog kujundžije, bila je žena od autoriteta, hrabra i odlučna, a kao nežna mati bdela je nad sinom zbog njegovog nežnog zdravlja. Bojala se da će ga neka žena naivnog obrlatiti i lakomislenom ženidbom upropasti, a kada je pošao u Berlin na studije medicne zavetovala ga da pazi da ga „na brzinu ne ožene nekom neprilikom pa da celog života bude nesrećen“. Do poslednjeg daha (umrla je 1887. godine) tvrdila da je brak njenog Laze velika greška i da će za njega biti koban. Govorila je da to nije brak ni iz ljubavi, ni iz računa, i ponavljala: „Ja sam izgubila sina, i to kakvoga sina!“ Vreme je pokazalo da je bila u pravu, jer su mlada i mladoženja bili dva sveta.
Poleksija je bila „nešto između starinske beogradske žene iz turskih vremena i dame svoga doba, odveć ‘komotna’, a nije ni razumevala svoga muža“. Izdržavanje porodice za Lazu je bilo skupo, jer je kao lekar mnogo trošio. U kući nije imao mira, a kada je se razboleo niko o njemu nije brinuo. Njegove sestre, Evica, Milka i Katica, pričale su da je pljuvao krv, grčio se od zime i ležao nepresvučen, uz neprosutu pljuvaonicu. Umro je 20. decembra 1890. godine, potvrdivši najcrnje slutnje žene za koju biografi tvrde da je veoma uticala na sina.
Kuća u kojoj je u mukama proživeo poslednje dane, današnjim Beograđanima i putnicima namernicima mogla bi da otkrije i Lazine trenutke sreće. Jedan od njih svakako je bilo rođenje Anđelije, ćerke jedinice, slikarke, književnice i jedne od najlepših devojaka svoga doba. Unuka Nikole Hristića i praunuka zloglasnog Tome Vučića Perišića, rodila se 15. oktobra 1885. godine. Bila je skromno i stidljivo dete, a imala je samo pet godina kada je ostala bez oca. Zbog slabog zdravlja školovala se učeći kod kuće i polažući ispite. U prekidima je išla u Devojački vaspitni zavod, a časove književnosti i slikarstva pohađala je privatno. U slikarskoj školi Marka Murata i Bete Vukanović prvo je bila vanredna, a potom redovna učenica. Malu maturu položila je 1910. i sledeće godine postala učiteljica crtanja u beogradskoj Prvoj ženskoj gimnaziji. U junu 1914. otišla je da slikarstvo usavršava u Minhenu. Vratila se čim je počeo rat, da bi sa majkom postala dobrovoljna bolničarka u Prokuplju.
Talentovana jedinica znamenitog Šapčanina rodnu kuću je nakon rata zatekla opljačkanu, a austrijski oficir koji je u njoj stanovao odneo je njene slike isekavši ih iz ramova. Uništeni su i njeni rukopisi, a iz porodične biblioteke nestale su vredne knjige.
Anđelija je u jesen 1920. otišla u Pariz, na Ecole des Beaux-Arts, da u gradu svetlosti uči i slika mostove i ulice. Tuborkuloza, nasleđena od oca, uporno joj razarala pluća i uređivala život. Tokom 1921. lečila se u Beču, potom u Solunu i Kraljevici, a iz sanatorijuma u Sloveniji 1924. otišla je na Hvar. Zbog povoljne klime zadržala se u Splitu kao nastavnica slikanja u Srednjoj obrtnoj školi, a Splićani su govorili da „nema lepše gospe na celoj rivi“.
U Beograd i rodnu kuću Lazina ćerka se vratila pred smrt. Umrla je u sanatorijumu na Vračaru. Ugasila se kao sveća, 24. februara 1926. godine. Sahranjena je u porodičnoj grobnici na beogradskom Novom groblju.
Anđelija Lazarević ušla je u književnost 1904. godine, objavivši pesmu „Šta se sramiš“ („Dnevni list“). Jovan Skerlić je početkom 1914. pohvalio radove koje je poslala za „Srpski književni glasnik“, ali rat je sprečio da ih objave. Miloš Crnjanski ju je u posleratnim danima podstakao na saradnju u „Danu“ i „Književnom jugu“, a najviše je sarađivala sa časopisom „Misao“. Pesmu „Svome čika Urošu“ posvetila je mentoru Urošu Prediću, a poznate su i „Melanholija“, „U noći“, „Bele zastave“ i „Senka“. Svoj književni prvenac nije dočekala. Autobiografska dela iz 1913. godine, „Palanka u planini“ i „Lutanja“, posthumno je objavila Srpska književna zadruga (1926). Sima Pandurović je 1927. Lazinu ćerku uvrstio u „Antologiju najnovije lirike“, a Danica Marković poklonila joj pripovetku. Anđelijine sabrane spise „Govor stvari“ objavio je „Službeni glasnik“ 2011. godine.
Ćerka pripovedača dr Laze K. Lazarevića, u ulju i akvarel tehnici, slikala je pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Bila je impresionista. Akvareli su joj koloritni i dopadljivi. Kao član „Lade“ izlagala je na godišnjim izložbama, a slike su joj u privatnim kolekcijama. Nazivi nekih su: „Predeo pored jezera“ (1905), „Čovek s bremenom“, „Vrapci“.
Ime Anđelije Lazarević nosi jedna ulica u Mačvanskom Pričinoviću, rodnom kraju njenog oca, kao i u Prokuplju gde je bila požrtvovana ratna bolničarka. Ni Šapčani nisu zaboravili svoga velikog sina. Bilo bi dobro da se Srbija i Beograd sete i spasu kuću u kojoj je dr Laza K. Lazarević sa porodicom živeo, radio, radovao se, patio i umro. Bilo bi dobro da se to što pre dogodi, jer prošlost u sadašnjosti živi – za budućnost.
Tekst i foto: Živana Vojinović