U okviru rezidencijalnog programa Lazina kuća za pisce u sali Kulturnog centra u utorak je promovisana knjiga „Zovite me Esteban“ Lejle Kalamujić, nagrađivane spisateljice iz Bosne i Hercegovine.
Kalamujićeva je rođena u Sarajevu 1980. godine i diplomirala na Odseku za psihologiju i sociologiju na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Piše prozu, eseje i kritike. Inspiraciju za pisanje pronalazi u ličnom iskustvu, društvenom okruženju i ženama autorkama koje su deo cele istorije književnosti. „Zovite me Esteban“ objavljena je 2015. godine, u izdanju Dobre knjige iz Sarajeva. Ova zbirka priča objavljena je u svim zemljama regiona.
-Želeli smo da otvorimo temu žena na prostoru zapadnog Balkana, da posmatramo kakva je to žena danas, da li je nešto drugačija nego pre. Ujedno smo hteli da pokažemo da postoji jedan interesantan broj, plejada književnica sa prostora regiona koji zovemo bivša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Ovo je prilika da njima damo reč, one kroz svoju književnost pričaju svoje priče, bave se temama koje se tiču žena. Hteli smo da u ovom petogodišnjem konceptu Lazine kuće za pisce kažu nešto i to će za nekoliko godina biti lepa zbirka. Prošlogodišnja gošća je bila iz Hrvatske, prethodna iz Banjaluke, Lejla je iz Sarajeva i predstavlja interesantnu mladu spisateljicu nagrađivanu u regionu i van njega, a prema tim pričama adaptirani su pozorišni komadi- navela je glavna i odgovorna urednica programa u Kulturnom centru Šabac Katarina Janković Popović.
Centralne teme kojima se Kalamujićeva bavi u svojim radovima su seksualnost, ludilo i smrt. Godine 2008. objavila je prvu zbirku priča „Anatomija osmijeha“ u izdanju Naklade Zoro iz Sarajeva.
-Pisala sam o svom ličnom iskustvu, ali sa idejom da prikažem šta se promenilo na širem društvenom planu. Naslov „Zovite me Esteban“ izabran je po jednoj od priča, kojih ima 19, a poređane su hronološki, prate detinjstvo, rat, raslojavanje porodice, postratno vreme, život na relaciji Sarajevo- Šid. Mama mi je umrla kada sam imala dve godine i cela zbirka je posvećena njoj. Svaka priča na neki način analizira motiv majke, ali i odnos prema ocu, sopstvenom identitetu- objasnila je Kalamujićeva.
Podvlači da je za nju priča ženskog roda, te da se, „pored toga, što se tematski tekst veže za odnos kćerka- majka, u književnosti zaista oseća ćerkom onih majki, kojima društveni i ekonomski poreci nisu dozvoljavali afirmaciju vlastitih poetika“. Za nju je jedna od centralnih tema i suočavanje sa gubicima koje vreme i život neminovno nose sa sobom.
D.Dimitrijević
