Večeras, petak, 20. oktobra u 19 časova, u Kulturnom centru u Šapcu biće održana promocija knjige odabranih pripovedaka „Danilove oči“, autora Dragana S. Filipovića.
Knjigu odbranih pripovedaka „Danilove oči“ možete kupiti naručivanjem, odnosno javljanjem na telefone: (063) 340-940 ili (064) 333-8788.
U programu ove oproštajne promocije, kako je autor posebno naglasio, učestvovaće, u ime izvadavača: Udruženja umetničkih stvaralaca „Zavičaj“ iz Sremske Mitrovice, urednik, novinar i književnik Miomir Filipović – Fića, autor, poetesa Mirjana Filipović i novinarka i spisateljica Svetlana Ljubić.
Jedna od priča iz ove knjige
Лаца и Цвета
Још као дечак се издвајао од вршњака висином и стасом. На регрутацији је већ био виши и крупнији од свих младића у Табановићу. А ово мачванско село познато је по крупним и високим људима који су то наслеђе понели од предака из Старе Херцеговине. Владимир Марковић, звани Лаца, oд свега је највише волео коње. И са њима проводио највише времена. Породица Марковић је у овом делу Мачве била позната по одгоју ових племенитих животиња. Лаца је бринуо за њихову храну у штали, тимарио их, свирао у фрулу кад их је изводио на испашу.Први је ујутру био у штали, уз њих, последњи је увече одлазио. Са сваким је, на само њима знаном језику, разговарао, чешљући им гриву и милујући их по сапима. Ниједна кобила се није ождребила, а да Лаца није присуствовао. Највише се обрадовао доласку на свет женског ждребета Цвете. Чим је, још влажна, стала на дрхтаве ноге, пажљиво и нежно је чистио комадима сламе, претходно их здробивши својим великим шакама, да случајно која сламка не би иштрчала и повредила малено ждребе. Лаца јој је и наденуо име Цвета, јер је – више црна него дораста – изнад њушке, између очију, имала белу шару налик на цвет. Посебно је за њу одвајао храну, највише времена уз Цвету проводио.
Марковићи су генерацијама за војску регрутовани у коњицу. Тако и Владимир. Када је, у пролеће `14. године, позван да се јави на служење војног рока, обавезно са коњем, како је правило било, повео је са собом Цвету. Већ тада је био виши од два метра и тежак више од 100 килограма. Превише за јахање било ког коња, па и за јаку и издржљиву Цвету. Јавио се тачно на врме у свој ескадрон другог пука Дринске дивизије. Официри су имали мука да га распореде како је најбоље за ескадрон. Штрчао је на Цвети и успоравао је, иако је била међу најбржим коњима. У вежбама јуриша једва је достизала последње, носећи на леђима крупног и високог Лацу. Најзад се наредник Милош досетио: „А да ми њему, гос`н мајоре, доделимо дужност старања о коњима. Нек се брине за `рану, одржавање штала и све друго како би коњ`ма било потаман, да би вазда били спремни за седлање и покрет.“ Мајор Здравко се одмах сложио. Нико срећнији од Лаце. Све је коње пазио као своју Цвету.
Тих тренутака затишја и одмора, већ изнурене српске војнике у балканским ратовима, Лаца се радо сећао и, много година касније, деци и унучићима добродушно причао:
„Био у нашој чети леп и наочит наредник Раде. Надалеко је је био познат као најбољи рвач, а и телесно је био витак, јак и гибак. По васдан би, у слободним часовима, вежб`о у кругу касарне. Остала беспослена војска окупљала би се да гледа како се баци у ваздух унапред и извије цело тело, и јопет се дочека на ноге. То се звало салто. Све би било у реду да није био хвалисав. И претерив`о. Може он и бика да омане, јелена у трку да стигне и обали…и тако. Једном га у кафани вид`о мајор Здравко како регрутима показује покрете којим противника обаљује, дозлогрдило му и сетио се свог Лаце. Бил` се ти доватио са једним од мојих коњаника. Ал` одмах да те упозорим: људескара је у питању. Наредник Раде се изненадио да се било ко сме с њим рвати и одмах је, наравно, при`ватио. Када ми се после мајор обратио и рекао за договор, призн`о сам му да ја то не умем. „Ма само га дохватиш око паса и стиснеш. Шта има ту да се зна. И немој да ме љутиш , војниче! Види кол`ки си. Можеш у рукама да га носиш“. Глед`о ме у лице, сетио се моје, како је он звао, доброћудности, и мало се узнемирио. За тренутак помислио да се залетео кад се са наредником договар`о. Међутим: „Сутра, после смотре, да се доватите! Јел` јасно“? Јасно, гос`н, мајоре! Ал` одма` сам дод`о: Ал`, ако би мог`о пре тога нешто да презалогајим. Не могу гладан. „Зато немај бриге! Све на мој рачун. Идемо у кантину и узми да поједеш шта желиш! Само, јеси л` сигуран да `оћеш да једеш пре борбе. Гладан човек је спретнији и присебнији“, рек`о мајор мало сумњичаво, али и даље спреман да учини све што тражим.
Како сам ја ујутру, после доручка, сео и полако почео све по реду да једем, мајор је био све запањенији. Очи му дошле к`о шоље. Видим ја да њему није жао кол`ки ће рачун да плати, већ да себи не може да дође од чуда да неко може тол`ко да поједе. Гледа, ћути, завија бркове и само што се не крсти: Аман, човече, где ти стаје тол`ка `рана? Кад најзад заврших, мајор дубоко уздахну, још не верујући, и пита ме јесам ли сад спреман. К`о запата пушка, гос`н мајоре.“ `Ајмо онда“!
На сред касарског круга, го до појаса, наредник Раде се разгибав`о. Тако он зове те окрете. Мож` и да ми се учинило, ал` и данас би рек`о, кад се добро присетим, да је наредник мене некако сажаљиво глед`о. „ ` Оћеш прво мало да се загрејеш“, пита. Нисам ни знао шта то значи, ал` мене је рана добро и загрејала и припрем`ла. Скинем горњи део униформе, засучем рукаве на кошуљи и кажем: `ајмо сада!. Поче он полако обилазити око мене не би ли ме поду`ватио и варком обалио. Знао сам још из нашег Табановића да се тако момци прегањају кад се рву. Ал` не мрдам. Само чекам да га до`ватим у руке. И кад се он довољно приближио, у`ватим га за једну, па другу руку, привучем себи, обвијем своје две око његових груди и – како је мајор рек`о – стиснем. Она војска што се окупила да гледа, а било их к`о шаше, куне се да је све трајало једва пет секунди. Кврц… кврц…и наредник пропада кроз моје руке. Није стиго ни да јаукне. „Носила, носила, брзо…санитет“ одма`” неко је издао наређење. Све мислим да је мајор Здравко, али се више не сећам сигурно. Само знам да су ми рекли да сам нареднику поломио ребра и да се он после дуго опорављ`о у гарнизоном санитету. Мени било жао, али мор`о сам да послушам мајора. Рек`о је да стиснем. После дош`о да ми честита, ал` све некако избегав`о да се са мном рукује“.
***
Владимир Марковић Лаца је наставио свој посао бриге за ескадронске коље. Економ Лаза би увече рапортирао мајору Здравку: „Довук`о је сена и траве да може у троје кола да стане. Кад рашири оне ручерде и стегне их уза себе, таман пола кола. Сам` да ми је знати где нађе?“
***
Аустругарска је објавила рат Србији. Владимир је са својим коњичким ескадроном и дивизијом кренуо према Београду, а онда су, преко ноћи, променили правац према Церу. У сталном маршу. Са само мало предаха.
Кишних дана и ноћи тог августа `14. највише се, касније, Лаца сећао. Јер је од 14. па све до 19. дана тог месеца готово непрекидно лила. Од почетка велике и страшне битке до пред сам крај. Сећао се јер никада као до тада није бринуо за своје коње. А није стизао ни могао да их све заштити. Пребацивао је, и са погинулих и наших и њихових војника, кабанице и покривао их док не крену у јуриш. Више од 30 коњаника из њиховог ескадрона се раставило са животом у Церској бици. Заједно са својим коњима. Лаца је, и за једнима и за другима, једнако плакао. Није било времена за предах, битка је још трајала, кад их је сахрањивао. „Божје биће, к`о човек. И коњ има душу“, одхукивао је тешко, док му се ломило у грудима, све молећи се, и у себи и наглас, за њихов коњски рај и за животе своје Цвете и свих гарнизонских коња…
После Цера, следила је Колубарска битка, па предах у касарни у Прокупљу.
***
Албанску голготу Лаца не би преживео без своје Цвете. Вукла га је, носила, лизала обамрлог, њиштала да се из сна, обневидео и промрзао, пробуди. Кад су стигли на Крф и кобили и Лаци се видела сва ребра. Лаца је од 110 спао на мање од 50 килограма. Дуго је лежао у пољској болници, јер није могао да хода. Само је повремено извијао главу и напрезао се да боље чује кад му се чинило да ржу коњи у даљини.
Прво ждребе Цвета је ождребила на Солунском фронту у импровизованој штали, недалеко од првих линија фронта. Лаца је водио код Француза да се пари са једним вранцем.
Друго је ождребила пред сам пробој. Више га је Лаца носио на леђима за српским војницима који су неустрашиво јуришали да би ослободили Отаџбину, него што се мали Ами (име му дали француски војници), сам кретао. Треће, кобилицу названу ПОБЕДНИЦА, ождребила у ослобођеној Србији, у Суботици. Све их је Лаца сачувао и са собом водио. Куд војска, ту и он са својим коњима. Нико му није приговарао што сада има три коња више него кад је у војску дошао. Напротив. Показивали га, и коње и њега, као право ратно чудо.
У родни Табановић Лаца се, после седам година војевања, вратио у пролеће 1920. године са четири коња. Људи се по дрвећу вешали, на тарабама висили, само да би Лацу и Цвету, и остале коње, боље видели. Неки су се и крстили. Није сељак морао да буде познавалац коња, да би уочио да је Цвета у Табановић приспела ждребна. Месец дана по доласку, ождребила Јасена, касније познатог галопера са шабачког и београдског хиподрома.