U društvu u kome su nametnute matrice ponašanja svetinja, dešavalo mi se da ne odem na matursko veče učenika kojima sam bio odeljenjski starešina. Neodlaženje se većini sigurno čini apsolutno neprihvatljivim.
Lakše je ići dirigovanim stazama.Mnogo.
To prihvatljivo ponašanje nas, očigledno i svakodnevno, sve više i više košta. Ćutimo o onome o čemu bismo mogli i morali biti pozvani da nešto kažemo, jer, pravdamo se, uvek ima to važnije. Pa nek prvo oni kažu.
Mora li neko drugi uvek biti u pravu?! ili da konačno ipak počnemo osporavati ono što smatramo da nije. Ma koliko taj početak nekome izgledao nebitan. Proglašavajući mnogo toga nebitnim, to i sami postajemo.
Razmišljajući ponekad drugačije od većine, o svom nedolaženju ispisujem sledeće.
Ne prija mi kada neko pored mene pali cigaretu za cigaretom, ili pod uticajem alkohola polako gubi kontrolu nad onim što govori ili čini. Možda bismo, u ime kulture, zdravlja i školskih pravila, ne žmureći večito, na nekom pozvanom mestu, mogli razgovarati i o tome.
Ne prija mi ni muzika, ako je svojim intenzitetom, a i okvirom, samo ono što ja želim da slušam. Predlažem da se, osim trenutno dominantne, današnjih ja,za promenu to veče mnogo više sluša anplagd muzika iz vremena kada je naša rok scena bila treća u svetu, kao i prelepa muzika drugih naroda iz celog sveta.
A ako se ipak pojavim na uobičajenoj maturskoj proslavi, time bih dao legitimitet onome što ne mogu i želim. Zato ne dolazim. O dolasku ću kada neko, za to plaćen i odgovoran, strpljivo premeri ovo o čemu pišem.
Naravno, verujem da je puno dobrih učenica i učenika na koje se upućene zamerke nikako ne odnose. Nešto i u njihovo ime.
Priznajmo da ni mnogi od nas, i u tim godinama, nisu baš te večeri silno želeli svoje nastavnike za društvo. Otuda smatram da je škola pravo i jedino valjano mesto rastanka učenika i njihovih nastavnika. Svečanog, najlepšeg i najiskrenijeg.
A matursko veče, da ga prepustimo našim, već poodraslim učenicima. Poštujući ih i voleći. Ostavimo ih, bar na trenutak, u svetu svojih ljubavi, pažljivo birane garderobe i nezaborava. Neka je to veče druženja samo njihovo. Poželimo im, iskreno i ponosno, lep provod. Najlepši.
Siniša Mozetič, profesor u penziji
