Kunemo se kako su stubovi svakog dobro organizovanog sistema školstvo, zdravstvo, pravosuđe… . Kod nas prilično urušeni, ali se, po mom skromnom mišljenju, nedovoljno čuju ekspertni glasovi o njihovoj popravci.
Po onoj čuvenoj izreci: ”Ne sutor ultra crepidam”, u prevodu,” Neka obućar ne ide dalje od cipela”, (Apeles), mislim da, ne samo vlasti, nego i dobrom delu opozicije nedostaje ideja da su politički aktivisti jedno, a nestranački stručnjaci koji nam trebaju za ozdravljenje svega što nas je snašlo, nešto sasvim drugo.
O problemima struke se valjda ne razgovara na političkim skupovima, nego, bez obzira na politička ubeđenja, na zajedničkim skupovima onih koji su školovani i pozvani da o tome govore i predlažu bolja rešenja. Kod nas je tragični stereotip da o svemu odlučuju političari, a sve što predloži politički neistomišljenik, automatski se osporava i ne prihvata. U probleme školstva, zdravstva i pravosuđa razumeju se, kao i u sve ostalo, samo ljudi koji o tome pojma nemaju. I samo je važno da su bezumne pristalice onih koji vladaju. Uključujući vlasnike TV stanica, estradne zvezde, ko zna sve koga!?
A onima koji bi o postojećim problemima i njihovim rešenjima mogli reći nešto pametno i korisno, uslovljava se političko opredeljenje kako bi dobili pravo glasa. Naravno da na takvo uslovljavanje mnogi ne pristaju, niti će ikada pristati!
Na tom donekle pogrešnom putu, trenutno je aktuelna samo opravdana kritika onoga što promoviše i sprovodi aktuelna vlast, ali ne i jasna upotrebljiva vizija onoga što ćemo učiniti kada ta nespretna i nesretna vlast konačno ode. Kad god se, i kako god se to desilo, a desiće se, sasvim izvesno.
Neće to što nam valja činiti ići ni tako lako, ni tako glatko. Mnogo je onih koji su se voljno ili nevoljno utopili u onome što je trenutno, na to se navikli i sa tim pomirili. Poznata je izreka kako je navika jedna muka, a odvika sto. Zato mislim da nam nisu potrebne podele, vređanja i satanizovanja onih koji ne misle, ili ne misle isto. Mržnja i nesloga ne vode ničemu nego rađanju novih nesreća. A već nas ih je previše zadesilo. I sve smo nepotrebno i beskorisno zakomplikovali. Ma koliko to delovalo nemoguće i nestvarno, za kraj zapisujem:
Možda nam je trenutno najviše potrebno iskreno priznanje da ono što ne valja, ne valja, i mnogo više sloge i zajedničkih napora i volje da učinimo ono što valja.
