Nove knjige Dragana S. Filipovića
U recenziji o Filipovićevoj knjizi „Komad taina“ napisao sam da jedno umetničko delo ne može da izmeni svet, ali može život da učini podnošljivim u svetu za koji je Dobrica Ćosić rekao da „nije naš vek“. Knjiga Dragana Filipovića „Beleg od bajoneta“, kao i prethodne dve knjige iz Trilogije „Vojnikova breskva“ ovog autora, ipak budi nadu da može da promeni svet.
Ovom prilikom ne bih pažnju čitalaca zadržavao na svojim konstantacijama o samoj knjizi. Pokušaću da dovedem u kontekst – vreme sa početka karijere pisca ovih knjiga, u kojem se „brusio“ literarni talenat Dragana Filipovića – sa njegovom opsesivnom privrženošću istini, istinitom svedočenju i kazivanju o ljudima i događajima, makar to (istina u retkim prilikama) bivalo i na sopstvenu štetu, po čemu smo ga vazda prepoznavali, razlikovali od drugih…Voleli.
Umetnički bilans Dragana Filipovića, od sredine 60-tih godina 20. veka do danas, impresivan je. Njegovo „pogonsko gorivo“ na početku karijere – zasnovano na tzv. „gigantskoj transformaciji mentaliteta“ i studentskim nemirima iz 68. – zauvek je odredilo njegov umetnički angažman i njegovo stvaralaštvo.
Kasnih 60-tih – u eri literarne mladosti Dragana Filipovića i jugoslovenstva kao kao nadnacionalne odrednice – nisu bile nimalo naivne dileme: kojim putevima ići, koje umetničke prograjme i sadržaje uzeti kao prioritete; jer stvaraovi i kulturna javnost Malog Pariza našli su se na istoj onoj neobeleženoj raskrsnici na kojoj je neodlučno zastao i naš sveukupni društveni i kulturni život.
Krajem 60-tih i početka 70-tih godina, promene nazvane i „gigantskim trasformacijama mentaliteta“, liberalizam i vera u individuum bile su dostigle vrhunac. Sve osnovne vrednosti bile su dovedene u pitanje: sloboda i društvo, vera i znanje, ideja i stvarnost, individuum i svet. Otpor prema tradiciji, autoritetima i institucijama, konflikt između nauke i vere, etički individualizam, psihološko „učenje o duši“, interesovanje za maštanje i ludost, postali su obeležje duha vremena. Studentski nemiri 68., „maspok“, „kongres kulturne akcije“(od septembra 72.), Ustav iz 74. samo su „naslovi“ ispod kojih su se krili odgovori koje su tražili i šabački stvaraoci ove epohe, među kojima je Dragan Filipović znao da prednjači. U takvim okolnostima, ovaj autor potpisuje svoja prva značajna poetska i prozna ostvarenja, beleži prva velika priznanja za svoj umetnički angažman, učestvujući sa grupom prijatelja, pesnika i slikara, u formiranju kultne grupe „Boje i reči“ – postavangardne umetničke asocijascije koja je, početkom 70-ih, menjala kulturnu klimu Šapca.
Trebalo bi istaći činjenicu da je kod nas pop kultura ambivalentan i neuhvatljiv pojam. Ako je shvatamo kroz prizmu zapadne pop kulture, koja je počela sa Elvisom, Bitlsima, Stounsima i otkrivanjem omladinske kulture, ona je kod nas andergaund kultura. Tokom decenija sloboda se menjala, emancipacija, kulturna i seksualna revolucija su se desile… sve je to uslovljavalo specifičnost naše popularne kulture i avangardizam u kulturnom stvaralaštvu. Odlasci na more, serenade, „kokta“, „fića“, džez, šlageri sezone, Trst, „koka kola“, rokenrol, duge kose, droge, novi val, novi talas, novi folk, zabavnjaci, narodnjaci, selo i grad…U pitanju je opširan antropološki i kulturološki haos, veliki i mali uticaji. Analitičari su poodavno konstatovali da je naša pop kultura idealan primer diskontinuiteta i teorije haosa. Baš kao i istorija. Zbog toga je i bitnija, ali je pre svega naša, i to joj je najveći značaj.
Kada se sve to ima u vidu, lakše se može naći odgovor i na ona nezgrapna, neodmerena pitanja – istina retka i maliciozna – koja su znala da dođu (i) na adresu Dragana Filipovića: Otkud to da se on bavi (misli se na početak 70-tih) „literarnom pobunom“ protiv „režima“ koji je stvarao njegov otac, odnosno, zar ne bi trebalo od svog oca da dobije grdnju za svoj aranžman?
Evo odgovora!
Evo knjiga. Evo Trilogije „Vojnikova breskva“!
Ona može da odgovori na takva pitanja bolje od njega.
Dragan Filipović je bio i ostao avangardista.
Radovan Mirazović