Umetnici, političari i javnost
„Preosetljivi esteta u prljavom krevetu…“ (Tomas Bernhard, Gubitnik).
U isečcima društvene stvarnosti, moguće je uočiti tri karakteristična para pojmova – i unutar sebe, i međusobno samo delimice rastavljenih: legalitet i legitimitet, identitet u integritet i – etiku i estetiku. A oni su – u sferi odnosa umetnika, političara i javnosti, njihovog celokupnog ponašanja – dobrano isprepleteni. I ne svakad na istom nivou uvažavanja, negovanja i značaja. Dok su javni i privatni životi umetnika – kao i političara – višestruko povezani. Pa tako određena njihova privatna stvar neretko zadobija i suvišnu javnu dimenziju, ili – kudikamo opasnije po demokratičnost i objektivnost – kada se nešto što je po kakvoći par exellance javno, svede mala fide na puko privatno. Umetnik stvara kako za sebe, tako i za javnost: svakad u javnopravnom ogledalu, teži postignuću umetničkog doživljaja drugih u susretu s njegovim delom. S druge strane, političari su dužni da isključivo postupaju u originernom javnom interesu, za dobrobit celine zajednice. Javne ličnosti su čas na/pri vrhu, obožavani na svetlosti pozornice a i van nje – čas su medijska i druga meta, te ozbiljno preti da završe ošamareni u „podrumu“ zaborava. Koliko god one bile trenutno popularne, dužne su da podnose pojačanu kritiku svoga rada i ponašanja. Umetnost je – po svojim horizontima slobode, širini i dubini – najčešće iznad krutih normi, još više iznad politike. Ali nije i ne može da bude nadređena etici i estetici koje čine njenu prevlađujuću suštinu. Pri tome, umetnik gradi sopstveni identitet i integritet. Za ortodoksne umetnike vreme autohtono teče, oni su u stanju da na okolinu gledaju drugačijim očima, poneki od njih su teško prilagodljivi ili/i bahati, pa su im tesni društveni standardi i moralne regule. Umetnost i njeni zatajni izazovi – uz gene i štošta drugo – u čoveku mogu da probude mnogo toga davno pokopanog. Što vredi i za razobručene političke glavare.
A zakon vredi jednako – ili bi bar tako moralo da bude čak (sic!) i u Srbiji, ako ne juče i danas onda makar obavezno sutra! – za sve i svakoga: izazivanje ozbiljnog nereda, državno i nedržavno pojedinačno i kolektivno nasilje, nedozvoljene polne radnje i slično – neoprostivo je, naročito prema ženama i maloletnicima. Ni bilo kakvo otuđivanje ili uništavanje imovine i vređanje ne može se (o)pravdati nekakvom umetničkom ili političkom kompenzacijom, odnosno stečenim ugledom. To se odnosi i na nevesele glumačko-režiserske slučajeve „Štajnfeld – Lečić“ i „Bjela-Gaga“. Kod toga, najuzvišenije je kada te preovlađujući komad sopstvene brašne – umetničke, naučne, stručne – ceni i nagrađuje. Najveći poraz – kada te ona, ma i deo nje, osuđuje i prezire. To što javno nije dokazano da si kriv, ne znači da si lično doista nevin. Autentična nevinost je nešto delikatnije i slojevitije od civilizacijsko-normativne prezumpcije nevinosti, od pravnog poimanja „dokazanog“ odsustva krivice. Filozofski, ona je isključivo u domenu boga, kako god ga shvatali. Kao svojevrsnu lelujavu sveću unutar čoveka, bilo kao neku spoljnu nevidljivu socijalnu snagu, bilo kao presudni uticaj prirode ili sudbine. Naročito je suptilan odnos žena-umetnica prema drugim umetnicima, kao i dama iz publike prema umetnicima i ostalim javnim ličnostima. Uz tô, čak i kada nam se (u)čine dovoljno jakim, nezavisnim i možda ponekad nestrpljivim u želji da se pokažu i ostvare, žene su u suštini nežna i krhka bića koja svakad potrebuju veću sigurnost i zaslužuju pojačanu zaštitu.
Globalno, uzdam se u većinski glas savesti javnoga mnjenja, makar bio i zakasneo. Kada napokon potpuno sazri. A čini mi se da je u današnjoj Srbiji takav glas za spas ubrzano krenuo baš tim putem. I u „malim“ i u „velikim“ stvarima. Takav je i rastući aktuelni građanski protest – praćen policijskom i parapolicijskom brutalnošću prema građanima koji mirno javno iskazuju svoj stav – kao odgovor na naručene i partijsko-skupštinski nametnute kardinalno loše zakonske propise o eksproprijaciji i one o referendumu i narodnoj inicijativi. Uznemireni narod ustao je iritiran tim politizovanim kvazipravnim alatima za postizanje određenih egoističnih grupnih ciljeva. S krajnje štetnim dugoročnim posledicama po državni i nacionalni interes. U pitanju su samovoljno iskrivljena pravna pravila kojima se – u korist otvorenih ili skrivenih neregularnih oligarhijskih potreba – nastavlja srozavanje več uveliko višestruko zatrovane Srbije i njenih građana. Nasuprot, racionalni pokret osvešćenog stanovništva protiv dotičnog osionog državnog privatizovanja javnog interesa na kraju će neminovno porušiti te i sve takve nepravde – i oterati u ropotarnicu prošlosti sve one bezočne, sitne i krupne zloupotrebljivače prigrabljene vlasti, kao i bukvalne i metaforične zagađivače javnog prostora, naše životne okoline. Ujedno, izgrađujući nove i čvrste uporišne tačke i bolje, zdrave noseće društvene stubove: uzornog i doslednog javnog i pravnog poretka, međusobnog poštovanja i tolerancije, pristojnosti, dobrog ukusa, pravičnosti, lepote, ljubavi, plemenitosti, poverenja, stvaralaštva. Izvan svake dnevne politike koja i sâma tada postaje normalnija, uravnoteženija. Ali, u našem kraju još uvek „klima je suviše vlažna, upropašćuje instrumemt, upropašćuje svirača istovremeno, upropašćuje ruke i mozak svirača za najkraće vreme“ (Tomas Bernhard). Ne dozvolimo zato da tako nešto ovde i sada i dalje zlokobno metastazira!
Zoran R. Tomić
Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i rođeni Šapčanin
