U predreferendumskoj sedmici
„Moje ljubavi imaju veze samo sa prošlošću“ (Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca).
Ivo Andrić u Znakovima pored puta veli da ciljeve treba postavljati visoko, daleko. Pa dokle se stigne: uvek stremeći i idući napred, nikako nazad, što ne znači i ne osvrtati se. Okova valja biti svestan, kidati ih, odbacivati: to je zadatak onih svesnih željnih slobode. Nirvana je u podešavajućoj ravnoteži, u nemiru koji neprekidno pomeraš, nastojiš da kontrolišeš, da preispituješ sebe i okolinu – zašto, kako i dokle? Sva je prilika da u ćutanju nije samo „spas i sigurnost“ , već i mentalni prostor za sagledavanje dubine i pravilnog toka stvari. Jer, govor često ometa opažanje i celovito, potpunije promišljanje i sazna(va)nje.
Ovih dana, nedelja, meseci, pa i godina, suočeni smo sa ovdašnjim trajajućim bezakonjem i primitivizmom, nemoralom i lažnim mesijanstvom. Vladajuća koalicija je od predstojećeg referenduma napravila cirkus, lakrdiju – pokušaj zavaravanja naroda. Da li su trenutni odlučioci svesni svoje malenkosti, prolaznosti? Da li će biti logičnih posledica njihovih nebrojenih nepočinstava, promašaja, bahatosti i izrugivanja vladavini prava i institucijama koje su samo dekor? Ili sledi svakad samo novo, veće zamešteljstvo koje se odvija svaki put na sve užem mentalnom i fizičkom prostoru? Kakav prizemni bezobrazluk: isti politički močnici koji godinama nemilosrdno i flagratno gaze Ustav i zakone – tako da ih faktički svojevoljno menjaju, izigravaju ih kako im se ćefne – sada se kao zaklinju u tobože unapređujuću ustavnu reviziju pravosuđa! Koje vladajuća vrhuška, šta god da se desi na referendumu, nastavlja da – ovako ili onako – partijski i finansijski kontroliše (sic!). U slučaju većinskog referendumskog DA – još i osetno snažnije, poglavito preko svojih, ranije postavljenih i etabliranih brojnih pravosudnih kadrova, korumpiranih ili ucenjenih. Zar se bar malo i makar na tren i neposredni sastavljači amandmana ne postide, zar nisu svesni da će im dalju profesionalnu karijeru obeležiti – ne doprinos struci, sopstvenoj savesti i plemenitim građanskim vrednostima – već služenje apsolutističkom vođi i njegovoj kamarili? Naivnost, neobaveštenost, zabluda, omađijanost, obećanja – ili, ne daj bože, nešto još gore?! Suludi ishitreni „udar“ – promena referendumskog zakona pred ustavotvorni referendum i nekolimo meseci pred izbore – „o zar se i to može“?! Može – u sadašnjoj podeljenoj Srbiji bez vizije. Ali ne bi nipošto smelo, ali vladajuća mašinerija za tako nešto ne mari. Nastojanje da preko naopako reformisanog pravosuđa jednostranački šef države i njegovi poslušnici – naročito pre izbora s neizvesnim rezultatom – po svaku cenu zadrže soostvene kolosalne privilegije. Iako je u inostranstvu ovdašnja vlast već dobrano prepoznata kao autoritarna, demokratski i funkcionalno nerazdvojena, normativno i realno razobručena. Koja se, za sada, od spoljnih oligarhijskih faktora još neko vreme podržava. U njihovom interesu, a na našu ogromnu i dugotrajnu štetu.
Pa imamo li snage da celom tom razarujućem procesu masovno stanemo na put? Za početak – bar odlučnim ubedljivim referendumskim NE! U suprotnom, za nas nema čak ni onog metaforičnog tunela, pa ni sunčevog sjaja na izlasku, na vidiku. Tzv. čekanje Godoa je iluzija. Ostaje „pomahnitali voz“ (Andrej Končalovski) – i provalija, bezdan. Gde je kočnica i ko će je i kada pritisnuti, povući? Da bi se potom snažno „dao“ gas u jednom sasvim drugačijem, normalnom smeru.
P.S. Jednog oktobra pre nekoliko decenija popravljao sam nekovremeno rđavo raspoloženje i potištenost na jednom vojvođanskom gazdinstvu s velikom ergelom u Vojvodini. Zobnatica kraj Bačke Topole, hotel Jadran. Uz prozu Danila Kiša, Skladišta. Harmonija snažnih pabiraka života, ljubavi, smrti, filozofije, politike. Dragulji misli. Kodifikaciona ostava, nagomilana „rezervna“ energija. Beletristička riznica za odabrane. Nekoliko dana boravka tamo uz umereni ritam, dobroćudne domaćine, nebo bogate palete boja i nijansi, rasna grla, uz hladnu i otežnjujuću jezersku vodu, mali muzej, zrnca istorije i nekdašnje slave. Izvrsni bački kulinarski specijaliteti, fazani u travi i na drveću. Katarza. Vraćajući se u Beograd, stadoh kod vulkanizera da izmerim pritisak u gumama mog „jugića“. Taman kad sam izustio da nasmejanom. već osedelom „momku“ (nepotrebno) pročitam šta je napisano na unutrašnjoj strani prednjih vrata automobila, on reče. „Ne brinite, bićete zadovoljni!“ I bejah. Ta mala rečenica, ta mala usluga značila mi je mnogo, kao i kratki boravak na salašu. Za povratak kući, putokaz kroz doslovnu i društvenu maglu koja je maltene obeležje našega kraja. Ta magična reč – „pritisak“. I vazdušni i gravitacioni i telesni, i politički, društveni. Valja da bude odmeren, ne umeren. Prema svim okolnostima date situacije, slučaja. Tako je i danas i ovde u postojećem srbijanskom galimatjsu. Pritisak jak, širokog i dubokog zahvata i trajanja. Masovan, raznovrstan. Znalački, mudar, hrabar i odlučan. Ciljni pritisak. Možda je (i) u tome lek?
Autor je profesor pravnog fakulteta u Beogradu i rođeni Šapčanin