Kako su se Čivijaši kačili s Nušićem
Pre 112 godina, 25. januara (12. januara po julijanskom kalendaru) 1904. godine, oko 14 časova, na ulicama Beograda pojavio se prvi broj „Politike“, najstarijeg dnevnog lista na prostorima bivše Jugoslavije. Osnivač i odgovorni urednik Vladislav Ribnikar, kada je podnosio prijavu vlastima, naveo je da će novine biti političke i nezavisne. „Politika“ je od samog početka okupljala poznata novinarska, književna i naučna imena, a Pera Todorović je zaključio da će „ovaj list svim našim listovima pojesti panaiju“.
Branislav Nušić postao je „Politikin“ saradnik 1. decembra 1905. godine, a najavljen je ovako: Jedan od najdarovitijih i najpozitivnijih naših književnika humorističara počinje od danas stalno da radi na „Politici“ i to rubriku „Iz Beogradskog života“. Potpisivaće se iz skromnosti samo Ben-Akiba, ali će svaki čitalac, već po današnjem broju, poznati ko se skriva iza tog imena…
(Branislav Nušić rođen je 20. oktobra 1864. godine kao Akibijad Nuša u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše u Beogradu. Ben Akiba bio je njegov omiljeni pseudonim – kombinacija cincarske i srpske verzije njegovog imena.)
Beogradski život pružao je Nušiću mnogo materijala da „veselo i duhovito ćereta“, a to je poželeo i dopisnik iz Šapca. Naime, početkom 1906. godine „Politika“ se bavila nestankom dve ćerke Nuri paše koje su pobegle iz Istanbula i koje su, najverovatnije iz Beograda prešle u Zemun i otišle na zapad. Novinar „Politike“ otvoreno se nervirao uveren da „naša policija ne bi trebala baš toliko da lupa glavu šta je bilo s tim hanumama i kuda su utekle“, kad oni u Carigradu nisu umeli da ih sačuvaju.
Sredinom januara dopisnik iz Šapca svoju hroniku završio je rečima: „Od jutros se pronosi glas po varoši da se one dve hanume pobegle od oca, nalaze u jednom selu blizu Šapca, a vele da je s njima i Ben-Akiba“.
Ubrzo je, 23. januara, stigao Nušićev odgovor:
„Javljate mi da je po Šapcu puko glas da se ja sa onim dvema hanumama nalazim u okolini Šapca. I to ste mi tako odlučno u pismu tvrdili da sam i sam u jednom momentu posumnjao da li sam ja tamo ili ovde. Da bi se uverio, otrčao sam kući da vidim hoće li moja žena primetiti da sam ovde, jednom sam detetu opalio šamar da vidim hoće li ono primetiti da sam ja ovde, no osim tih sitnica ja sam učinio i jednu vrlo krupnu probu. Prošao sam jednom ulicom kojom već godinama ne prolazim a u kojoj stanuju moji kreditori; da vidim hoće li oni primetiti da sam ja ovde. I da vidite – primetili su. Prema tome ja nisam mogao biti u Šapcu. I ako je Šabac sasvim usput kad se pođe iz Beograda za Pariz ipak mi nismo udarili tim putem već smo išli zaobilaznim putem preko Pešte i Beča.
Drugi put ću udariti na Šabac kad već mi velite da bi me tamo tako usredno dočekali.“
Prema pisanju stare šabačke štampe, Čivijaši su na Nušića čekali do novembra 1931. godine i – nisu ga lepo dočekali. Veliki komediograf učestvovao je na umetničkom koncertu koji je, u kasini, priredila Kozačka stanica. „Šabački glasnik“ hvalio je većinu učesnika, ali ne i Branislava Nušića: „G. Nušić je nalazio da je dovoljno da se kao kozak pojavi na pozornici i to je sve. Bolje bi bilo da nas je od toga poštedeo! I ono što je rekao bilo je nategnuto i mi smo se više smejali tom starcu koji se mučio da bi zasmejao publiku nego njegovom plitkom humoru!“
Ocene su, najčešće, samo reči, jer pravu dubinu meri vreme. I glupostima…
- Munjić