Predstava „Tartif“ izvedena u petak
Predstava „Tartif“ po motivima Molijerove drame „Tartif“ autora i reditelja Igora Vuka Torbice, rađena u koprodukciji Srpskog narodnog i Narodnog pozorišta Sombor, izvedena je u petak, 12, aprila, u Šabačkom pozorištu, petog dana festivala „Pozorišno proleće“.
Tekst se sklapao, kako kaže Hana Selimović (Dorina), gotovo mimo glumaca, a paradoksalno, početne ideje našle su svoje mesto- nedostatak komunkacije, anksioznost, premorenost u društvu, usamljenost u grupi. U najvećoj meri je nastao u improvizaciji, a zatim u rediteljevom pisanju, veći deo dvanaesteraca nije iz originalnog komada. Upravo Dorina uvodi publiku u priču o Tartifu i jedina uspeva da ne bude na neki način zaposednuta ili izmanipulisana njegovim prisustvom. Boreći se za razumno razmišljanje ostalih, i sama počinje da sumnja u sopstvenu racionalnost. Ninoslav Đorđević (Orgon) ga je doveo u kuću, u njemu vidi prijatelja, propovednika, izuzetnog. Ostali pomalo zaziru od njegove pojave zbog činjenice da u njemu prepoznaju onog koji bi mogao otkriti njihove slabosti i tajne, jer najviše strahujemo da bližnji ne saznaju naše tajne koje krijemo i od sebe samih.
Reference na našu zabrinjavajuću stvarnost
Umetnički direktor Narodnog pozorišta Sombor Saša Torlaković (Tartif) razgovarao je sa rediteljem skoro godinu dana pre početka rada na predstavi.
-Razgovori su bili vrlo zanimljivi. Hteli smo da ispričamo priču o ljudima, čoveku koji njima manipuliše, ali nije nas zanimalo samo biće tog diktatora, već šta se događa sa ljudima da pristaju na takve stvari. Referisali smo se na početku na velikog diktatora, hteli smo jednu pomalo komičnu vizuru da napravimo, krenulo je iz improvizacija koje smo čak i audio snimili. To je dug, lep proces koji nema kraja, krenuli smo da ulivamo to u jedan levak i Igor je predložio da to bude upravo Tartif- objasnio je Torlaković.
Tijana Marković (Elmira) navela je da glumci nikada nisu znali šta ih očekuje sutra na probi, jer je reditelj svakodnevno donosio po stranicu, dve, tri i bilo je beskrajno zanimljivo svakodnevno istraživati. Prvi put se ulazi u stih u sceni gde se pojavljuje sa Hanom Selimović (Dorina), što je bilo veoma zahtevno. Dobar paradoks je postavljen kao okvir, a Molijer je bio logičan izbor. Nije moglo drugačije nego komično, iako ima mnogo smrti.
-Igorova ideja u žanrovskoj fuziji koja je za mene bila potpuno nova i sa kojom se u toj meri i na takav oštar način nisam susretala je zapravo blizu svima nama i danas, svuda gde se okrenemo. Kad čujem da se priča o štrajku glađu, ne znam da li da se smejem ili da udaram glavom od zid, ne znam da li mi je to smešno ili sam zarobljena u zemlji koja nije normalna. Sve reference koje su nenormalno žanrovsko određenje su zapravo reference na našu zabrinjavajuću stvarnost- navodi Selimovićeva.
Dramski pisac, glumac i reditelj Đorđević (Orgon) ističe da je improvizacija bila bitan deo procesa rada na predstavi. Od 2001. godine, od kada se, kako je rekao, „bavi pozorištem kao glumac, nije igrao u pametnijoj predstavi, kako dramaturški, tako i rediteljski“.
-Ceo proces je bio izuzetno uzbudljiv. Igor je strastven i inteligentan čovek. Ja obično imam tendenciju da analiziram puno rediteljeve ideje i postupke, ali ovde nije bilo potrebe za tim. Njemu sam se prosto prepustio, od početka sam uhvatio neku sliku, ideju, emociju koju je hteo da prenese i pustio sam da me vodi. Posle mi je bilo sve lako. Nije postojao nijednog trenutka problem u svemu tome što se dešavalo, iako nije lako kada u svakodnevnom brzom ritmu dobijate velike količine teksta koje treba da savladate istog trenutka- naveo je on.
Marko Marković (Kleant) je neka vrsta rezonera i manipulatora. Sve je kod njega na pola puta.
Kada ćutanjem gubimo ono što nas čini ljudima
-Meni je krivo što se predstava ne zove Čika Tartif, Igor Vuk Torbica u saradnji sa glumcima. Igor je uvek ispred glumca, do te mere je sugestivan i uvuče vas u igru da je on nas iz te improvizacije uverio da smo mi taj tekst pisali i na vrlo lep način nas na kraju ubedio zašto to treba. Nijedan čovek nije to zaslužio, pa ni on to što mu se dešava na kraju. To je ta katatonija, jer mi ne aplaudiramo na rečenicu da psihopate imaju more sledbenika, nama se to sviđa kroz smeh. Naša predstava ne tera ni na kakvu slatkoću, već na mišljenje, da ljudi treba da se uzmu u pamet- objašnjava Marković.
Torlaković se pita šta je to u ljudima da nešto nakaradno i bolesno prihvataju, a sa tim se suočavamo svaki dan.
-Da li je važno samo ono što se priča ili ko pita? To već beskrajno dugo traje. Govorim o svetu, zemlji kojoj živimo. Stalno se pojavljuju neki opskurni likovi i vode, slatkorečivo govore neke istine, ali je pitanje šta zapravo rade, jer jedno pričaju, drugo rade, a treće verovatno misle. To je monsturozno- naglašava Torlaković, dok Selimovićeva smatra da predstava više govori o ljudima kod kojih su takve vođe moguće, nego o samim vođama.
Đorđević podvlači momenat kada pokriva glavu i smešta se u ugao, a trenutak kasnije Dorina počinje da se smeje i zbog toga strada.
-Razmišljajući šta sve to znači, dok je davi, dok ona umire, Orgon se trese sve jače, ali ćuti. To je ono o čemu pričam kroz svoj lik, to su ti ljudi koji su pristali da ćute, kojima je to kazna i oni kroz to ćutanje gube sve ono što ih zapravo čini ljudima, a toliko je lako nasmejati se pobuniti se. Kad bii svi ustali i počeli da se smeju, kada više ne bi ćutali, Tartif više ne bi imao tu moć- kaže on.
Prema rečima pozorišnog kritičara Dragane Bošković, Orgon na kraju postaje Tartif, jer priznaje da je sve pogrešio, da ne zna više šta će i da treba da dobije kaznu. Njegov iskren tekst je ono što licemerno govori Tartif, čovek koji nosi smešne čarape, licemer „kome se ime ne pominje“, koji ide okolo i presuđuje. Na kraju, na red dolaze „sudski izvršitelji“ Milorad Kapor i Dragana Šuša, da razoreno „počiste“. Uloge tumače i Biljana Keskenović (Gospođa Pernel), Danica Grubački (Marijana), Marko Savić (Damis), Dušan Vukašinović (Valer) i Nemanja Bakić (Bacques).
Dragana Dimitrijević