U svom najpoznatijem delu Politika, veliki grčki filozof Aristotel, jedan od najvećih umova svih vremena, već na samom početku ističe da je čovek zoon politikon, društveno biće, biće zajednice. Kao i da je pojedinac bez zajednice nemoćan, ne može da opstane.
Standardno, dobro nam znano, politički suprotstavljene kategorije su vlast i opozicija. Postoji kod nas, čini mi se, još jedna, povelika grupacija.
Kažu Goblini, “ima nas gomila”, (ovo ukazuje na brojnost, a ne, možda pogrešno shvaćeno, na nipodaštavanje). Dalje nastavljam sam – Kojima je izgleda najbliže, da su uvek, manje ili više, u nazovimo je ”apsolutnoj” opoziciji. Što će reći da su, dominantno i najbitnije, u opoziciji trenutnoj vlasti! Ali ponekad i postojećoj opoziciji. Ma koliko pokušali da pred tim zažmurimo, ili ih iznegiramo, prethodno navedeno trenutno je veoma prisutno i vidljivo. Na prvi pogled, rekli bismo, bizarno, neprihvatljivo i beskorisno; pre je i logičnije je da je problem u onima koji se uvek nekome ili nečemu suprotstavljaju, nego u onome čemu se suprotstavljaju. Sa takvima, zaključujemo, nešto ozbiljno nije u redu. Možemo i bez njih, veruje opozicija.
Da li je baš tako?
Ili navedena grupacija zaslužuje presudni respekt?
Veliki šahisti, iskljičujući mogućnost nepogrešivosti, reći će vam da i u najboljoj šahovskoj partiji pobeđuje onaj ko napravi manje grešaka.
Podsetimo se rečenice velikog nemačkog kompozitora, Ludviga van Betovena, koji nam poručuje i priznaje kako ga ništa ne zabrinjava više od vlastitih grešaka.
Kineski filozof Konfučije, mudro zaključuje da čovek koji napravi grešku i ne ispravi je, pravi drugu grešku.
Ovo poslednje, u negativnom, trenutno je jedna od konstanti naše, rekao bih, planetarne stvarnosti.
Da bi neko ispravio svoju grešku, logično, prvo je mora priznati, uvažiti onoga ko mu na grešku ukazuje i potažiti savet kako da je ispravi.
Ako to već sam ne vidi ili ne ume.
U tom neumitnom nizu koraka ka konačnom uspehu, možda nije loše saslušati i te koji se ni sa opozicijom, veoma dobronamerno, trenutno ne slažu baš do kraja. Ko zna?
Siniša Mozetić, profesor u penziji