Koja vam je prva asocijacija na čitaonicu Biblioteke šabačke?
Čitaonica svake Biblioteke je prostor tišine. Kako se bliže ispitni rokovi, postaje istureno odeljenje gotovo svih fakulteta u našoj zemlji; prostor iz kog smo ispratili mnogo lekara, inženjera, advokata, profesora, naučnika, sportista; mesto gde nastaju ideje, piše se poezija, čitaju novine… Ipak, prva asocijacija na čitaonicu Biblioteke šabačke su, sada već čuveni, Darija i Mića. Postoji li student, učenik, istraživač koji, prisećajući se svog školovanja, ne započne bar neku svoju priču sa: „Kad sam bio kod Miće i Darije…“ ili: „Da nije bilo Darije i Miće…“! A znate li ko su, zapravo, bili oni?
Miris tek zapaljene lule već na prvom spratu, Luj Armstrong u pozadini – nije bilo dileme ko radi u čitaonici. Čika Mića, Đapa, Sokrat ili, jednostavno, Đapić. Dubok glas, izdužena figura, zakrpe na sakoima i filozofska brada. Krajnje neobična pojava. Pored spiska željene literature, svaki student je dobijao i knjigu više – zbirku poezije nekog savremenog srpskog pesnika. Upravo otuda nadimak Sokrat. Kolega Đapić je i sam voleo zaključiti dok je lagano na sto pred studenta spuštao poeziju Duška Novakovića ili Voje Karanovića: „Kriv sam, kvarim omladinu!“ Za njim je ostajao miris duvana i neverovatna energija čoveka željnog znanja i razgovora o pesnicima, filozofima. „Dobro jutro, poročna omladino!“, započinjao bi dan. „Zašto smo mi poročni?“, uzvratili bi studenti zbunjeno. „Znanje je porok, deco moja!“ Škripa vrata, užurbani koraci i tišina. To je bio znak da je vreme da krenemo u osvajanje budućnosti. Učenjem, podrazumeva se.
Autorka teksta: Kristina Aleksić
