Petrašin Durutović
Razmišljanje o plemenitim, kulturnim, ustanovama kod Srba dovodi nas neminovno i do onih koji njima rukovode. U prenesenom značenju, osobe na rukovodećim pozicijama mogle bi se nazvati i zadužbinarima – oni su ti koji potomstvu ostavljaju nešto za dušu ili ga nečim zadužuju. Svaka od tih ličnosti ostavljala je iza sebe nekakav trag, pozitivan ili negativan, samo trenutno podložan zaboravu, ali koji u večnosti živi. Vreme i društvene okolnosti klesali su lik svakog od njih, pa su neki upravitelji bili vizionari, drugi kolekcionari, građevinari, a neki su, opet, bdeli samo nad strukom…
Nevreme devedesetih godina donelo je tadašnjem upravniku Petrašinu Durutoviću i Narodnoj biblioteci „Žika Popović“ mnoštvo izazova i problema sa kojima se trebalo suočiti. Da je moguće prevazići ih, dokaz je i završetak zahtevne rekonstrukcije zgrade Vladičanskog dvora. Tim radovima obuhvaćena je „zamena međuspratnih konstrukcija, kompletnih instalacija, krovne konstrukcije, podova, horizontalno presecanje zidova i zaštita od vlage“. Ovim poduhvatom dobijeno je još 370 m² novog prostora. Sledeći značajan korak u obnovljenoj zgradi bila je nabavka kompjuterske opreme, tada veoma retke, i uvođenje automatizacije u poslovanje, a zatim i negovanje izdavačke produkcije. Brojne ugledne ličnosti bile su gosti Biblioteke: Svetlana Velmar Janković, Desanka Maksimović, Pavle Aksentijević, Milić od Mačve i drugi, čime se stvarao kulturni renome u srpskoj bibliotečkoj javnosti. Usledilo je značajno priznanje 1996. godine – Nagrada „Milorad Panić-Surep“ koja se dodeljuje u cilju davanja priznanja pojedincima i kolektivima za postignute rezultate u razvoju bibliotekarstva, a koje je u jubilarnoj 1997. ponovljeno.
Autorka teksta: Vesna Timotić
