Predstavljeni monografija i „Mačvanski ćilim“

OBELEŽENA 60. GODIŠNJICA GRADSKE ORGANIZACIJE INVALIDA RADA

Gradska organizacija invalida rada Šapca, osnovana kao dobrovoljna, nevladina, neprofitna, humanitarna i nestranačka organizacija, 5. decembra je obeležila 60 godina postojanja. Jubilarna svečanost održana je u Šabačkom pozorištu, u prisustvu vladike šabačkog gospodina Jeroteja, sveštenstva, zvaničnika Ministarstva rada Republike Srbije, Mačvanskog okruga, Grada Šapca i susednih opština, predstavnika ustanova kulture i brojnog članstva. Prisutne je igrom i umećem prvi „pozdravio“ folklor „Vasilisa“, a Milutin Nedić je pročitao pesmu koju je posvetio slavljeniku.

Predstavljena je potom monografija „Od klasične do moderne organizacije“, čiji je autor novinar Milovan Đenadić. Miroslava Savković, koja je na čelu Gradske organizacije invalida rada Šapca od 2004. godine, pozdravila je prisutne a posebno dr Predraga Tojića jer je mnogo doprineo da preko Ministarstva za dijasporu proizvodi Tkačke radionice „Povesmo“ odu u svet. Govoreći o monografiji istakla je da su u njoj „ljudi koji su od osnivanja najviše učinili, polet i entuzijazam generacija“. Naglasila je i da su tkalje pre 14 godina „krenule u kreaciju i svojim rukama stvorile proizvode kojima se svi ponose“: pojaseve, zobnice, peškire, odevne predmete, a od filcane vune – papuče, jastuke za sedenje, lopte. Oživele su narodnu radinost, a vrhunac njihovih vrednih ruku su „Tekeriški peškir“ i „Mačvanski ćilim“, rekla je Miroslava Savković. Govoreći o knjizi, istakla je:

– Naša monografija je skromna. Obuhvatila je doprinos prethodnih generacija, a mi sadašnji ostavljamo mladima da za sto godina procene koliko smo bili uspešni i šta smo uradili. Obeležavanje ovog velikog jubileja ispunjava nas osećanjem časti i odgovornosti što smo deo sistema koji je pomogao velikom broju najugroženijih. Zahvalni smo graditeljima dobrih temelja iz prošlosti, odgovorni smo za sadašnjost, a u budućnosti ćemo dati sve od sebe da ostvarimo interese onih zbog kojih postojimo.

Autor monografije istakao je ono što je i u pogovoru napisao: da je bilo „i slatko i gorko“ pisati knjigu o Gradskoj organizaciji invalida rada Šapca, jer ona okuplja ljude koje je „bolest ili nesreća na poslu naterala da skrate radni vek i ne naprave karijere kakve su planirali“ i zbog toga u starosti imaju finansijske probleme.

– Po obimu sačuvane građe mogao sam da stvorim knjigu od 600 starana, ali sam sa timom saradnika odlučio da sa minimalnim sredstvima na 60 strana prezentujem samo najznačajnije aktivnosti i imena ljudi koji su ostavili veliki trag. Tužno je što je ova Organizacija zapostavljena i gotovo anatemisana. Sistem decenijama ne prepoznaje njenu ulogu i ne pruža joj neophodnu podršku. Slično je i sa monografijom, jer da nije bilo prijatelja i privatnih preduzetnika mogla je i da ne bude objavljena. Zadovoljstvo mi je što je moje ime neraskidivo vezano za sjajne ljude, koji u veliki deo svog života posvetili pomoći najugroženijim, rekao je Milovan Đenadić, pre no što je prisutne pozvao da minutom ćutanja odaju poštu preminulim članovima Gradske organizacije invalida rada Šapca.

Drugi deo jubilarne svečanosti bio je u znaku promocije „Mačvanskog ćilima“. Predsednica Organizacije, koja trenutno ima 3.870 članova u 21 mesnom odboru, istakla je da koloritnu rukotvorinu žena iz Mačve promovišu kao brend jer žele da Bogatić i Šabac pridruže Pirotu, Somboru i Novom Pazaru. Podršku im je pružio šabački Narodni muzej, čija etnološka zbirka čuva ćilim star više od 120 godina, a potom i ćilimarka Spomena Ilijašević iz Badovinaca koja je uradila dve njegove replike.

Pre tkalje iz Mačve, koja je isklečala rukotvorinu poznatu po koloritu i floralnim orgamentima specifičnih boja, prisutnima se obratila etnolog Aleksandra Jovanović. Na početku obraćanja prisetila se početka saradnje sa Organizacijom invalida rada i otkrila da su njene vredne članice od pojaseva i peškira iz muzejske zbirke lako stigle do „Tekeriškog peškira“ i „Mačvanskog ćilima“. Naglasila je da je ćilim u šabačkom Muzeju od 1956. godine, da je prilično oštećen i da ga je „klečala nevešta ruka, verovatno za svoju devojačku spremu“.

A iskusna tkalja Spomena Ilijašević primetila je da su njene rukotvorine na pozorišnoj sceni naopako postavljene, a sebe i svoj rad ovako je predstavila:

– Ceo svoj život radim ćilime. To je moj lek za dušu, jer se za razbojem opuštam. Iako imam 82 godine, još uvek radim. Imam i naslednicu. Jedna od mojih unuka već sve zna i radi isto kao ja. Mesec dana mi je trebalo za jedan od ova dva ćilima. Stare tkalje su imale kompletnu uslugu kad sednu za razboj, a ja to nemam jer živim sama. Noću nadoknađujem ono što tokom dana izgubim radeći druge poslove. Ja sam uradila i prvi „Tekeriški peškir“, a Miru Savković znam od detinjstva i zahvalna sam što me je uključila u sve ovo. Smatram da decu treba naučiti da cene narodnu radinost, da naše staro ne bi nestalo.

Na kraju jubilarne svečanosti Milovan Đenadić je pročitao imena deset donatora koji su omogućili da monografija bude objavljena. Miroslava Savković je ćilimarki Spomeni uručila cvetni aranžman, a nadležne pozvala na dogovor o ćilimu koji bi Mačvanski okrug upisao na Međunardnu listu kulturne nematerijalne baštine. Založila se i da „tkač postane obrazovni profil u šabačkoj Srednjoj umetničkoj školi“.

Obeležavanje šest decenija postojanja Gradske organizacije invalida rada Šapca pratila je prodajna izložba radova nastalih u njenoj Tkačkoj radionici.

Ž. Vojinović