Predstavljena druga knjiga Paje Labuda

U bašti Kulturnog centra u Šapcu

U bašti Kulturnog centra u Šapcu, u utorak, je svečano predstavljena knjiga „Mala enciklopedija Šapca i Šapčana“ autora Pavla Pavlovića, Paje Labuda.

Posle prvenca „Šabačkih priča“ uvaženi šabački profesor se odvažio da napiše i drugu knjigu pod nazivom „Mala enciklopedija Šapca i Šapčana“. Ovu knjigu je posvetio svom dedi jer, po njegovom mišljenju, a i mišljenju mnogih Šapčana prema tom čoveku učinjena je velika nepravda.

U recenziji ove knjige profesoka Kata Jugović, između ostlog piše:

– Veći deo svojih sećanja Paja je posvetio svom dedi Ljubi, gospodinu Ljubi Pavloviću, uvaženom profesoru i naučniku. Nežno i toplo ali vrlo argumentovano priča nam o voljenom dedi. Saznajemo da je gospodin Ljuba Pavlović bio vrlo cenjen u širim naučnim krugovima ali da je pre svega naš grad obogatio svojim kulturno-prosvetnim delovanjem. S pravom je tržio da se ovaj grad oduži slavnom sugrađaninu i tako ispravi nepravdu.

Bliskost sa ljudima Paja je pokazao možda najviše kada je govorio o sportu ali i kada je beležio o različitim putovanjima, kako svojim tako i sa drugima kojima je pružio takvo zadovoljstvo. Shvatio je da se putujući ljudi bolje upoznaju i tako još više zavole svoj grad. Iza svih imena kojih se seća, stoje dragi ljudi koji često postaju pravi književni junaci na stranicama njegovih knjiga. Ne ređa ih po tome ko je manje ili više poznat već po njihovoj autentičnosti po čemu su i bili poznati. Kao što mnogi u gradu Paju poznaju samo po nadimku tako ih i on pamti i beleži. Često je to duhovito sa dopadljivim čivijškim šarmom svojstveno samo Šapčanima. Da ih i po tome pamtimo. Zapravo Paja često ponavlja rečenicu „Da se ne zaboravi“.

Ta njegova duboka i istinska želja da ih ne zaboravimo još jedna je potvrda njegove ljubavi prema svojim Šapčanima…

Sport je povezao profesora Pavlovića sa Milenkom Aksentijevićem koji je izneo neka svoja sećanja na njihovo druženje.

• Ponosan sam što poznajem ovog čoveka, gospodina Pavla Pavlovića poznatijeg kao Paja Labud, i što sam imao priliku da sudeći utakmice na teritoriji bivše Jugoslavije srećem ljude koji su me uvek pitali za Paju Labuda. I što su govorili sve najlepše o gospodinu Pavlu Pavloviću. Imao sam tu sreću da sam ga upoznao i da sam u njemu našao uzora, ne samo kao fudbalskog sudiju, već kao čoveka, roditelja, kao vaspitača i kao trenera. Gospodin Pavlović nije izabrao pištaljku slučajno već u želji da omogući deci i svim sportistima da se bave sportom shodno pravilima i shodno onom što deca vole i žele a to je da se igraju, da žive i da radost svoju sa upoznavanjem novih ljudi i sredina prenose na svoje mlađe. Paja je bio uzor koji je stvarao uzore i nije stao ni kada je završio sa predavanjima u školi, ni kada je završio sa suđenjem on je nastavio da svoje znanje prenosi na sve nas i davao nam motiv da i mi prenosimo sva pozitivna zbivanja i stvaranja koja će decu dovesti u sport. I ne gledati sport kao borbu već prijateljstvo…

Potom je pročitan pismeni zadatak u kojem Pajin unuk Pavle opisuje svog dedu kada je bio učenik četvrtog razreda osnovne škole.

– …Moj deka je atletski građen iako ima sedamdeset godina. Ima šarene oči, sedu kosu i veoma lep osmeh. Po profesiji je bio profesor fizičkog vaspitanja i bavio se sportom… Veoma je bio omiljen kod učenika jer ih je učio da zdravo žive i sportski se nose. Organizovao je razne manifestacije i vodio je učenike na letovanja i zimovanja. Naučio me je mnogim lepim stvarima: da plivam, skijam, igram fudbal. Zajedno smo se vozili biciklima na Savu, po gradu i okolini. Moj deka je plemenit, pravičan i ispuni mi svaku moju želju. Mnogo je požrtvovan i kada se ja razbolim i kada me grde i kažnjavaju roditelji uvek je na mojoj strani. Neobično volim svog deku i mnogo mi nedostaje. Kada porastem voleo bih kao moj deda da me svi poštuju i uvažavaju kao i da budem omiljen. Lepo je imati ovakvog deku.

Prisutnima se obratio i Jovan Rukavina, pisac predgovora za ovu knjigu.

– O njemu mi je pričao moj otac jer su bili prijatelji. Voleli su neizmerno sport, Šabac i Šapčane. Ne mogu tačno da se setim kako je došlo do saradnje da prekucavam njegove tekstove iz sveski i odnosim mu novine koje su petnaestodnevno objavljivale njegove kolumne. Kroz tekstove a i povremeno kroz posete njegovom domu i razgovore bolje sam upoznao autora knjige koja je pred vama. Najviše se bavio svojim roditeljima, dedom, životom u Senti, kasnije u Šapcu, ratovima koji nažalost nisu retkost na ovim terenima. Školovanjem, izgledom grada svojim boravkom u Americi sa svojom suprugom Verom i nepravdama kojih je bilo i kojih će uvek biti…

…Godinama je objavljivao svoje „kolumne“ iz „glave“. Zapanjujuća je memorija profesora i pamćenje nekih, naizgled, beznačajnih detalja ali koji još bolje oslikavaju čoveka i čini nam ih prijemčivijim…

Profesor Pavle Pavlović će na kraju ostati hroničar koji je dao svoje viđenje, što je za svaku pohvalu, jer je i pored vremešnosti i narušenog zdravlja ispoljio izvanrednu volju da sve ono što je nosio u glavi zabeleži i prenese u korice knjiga…

Na kraju ove predivne večeri, pre svega veoma emotivne, prisutnoj publici obratio se i sam autor:

– Hvala vam što ste došli na promociju, ove, moje druge knjige a nadam se da ću uspeti da napišem i treću –  i onako, šeretski, nasmejao prisutne.