Dešavalo se pa bi mi đaci na času, van matematičkih, nespornih istina, saopštili vrlo odlučno nešto što možda baš i nije tako. Na to su sledili moji odgovori sakriveni u kratkim pričama, a đacima su bile posebno zanimljive sledeće dve.
Prva priča
David Albahari negde je zapisao kako je u Muzeju Holokausta naišao na prostoriju u kojoj su bila dvoja vrata. Na jednim je pisalo da su za ljude sa predrasudama, a na drugim, za ljude bez predrasuda. Pokušao je da uđe na ova druga. Verovao je, budući da je jevrejskog porekla, kako barem on nema predrasuda o holokaustu. Vrata su bila zaključana. Pogađate poruku, ne postoje ljudi bez predrasuda. Čuvar muzeja upravo je to i saopštio Albahariju, sa blagim osmehom na licu.
Druga priča
Za mene je pomisao na Stevana Raičkovića nekako uvek bila istovremena pomisao na njegovu pesmu: “Tisa 2”. U vojsci sam imao “saborca” iz vojvođanskog sela, zemljoradnika za koga, priznajem, tada nisam pomislio da je pročitao i jednu Raičkovićevu pesmu. U zimu, brzo je padao mrak. Zbog nestanka struje, umesto odlaska na popodnevnu obuku, ostali smo u svojim sobama. U tom mraku,”ratni” drug, koji je u mojoj kaseti video knjige, predložio je da recitujemo. On prvi, odrecitovao mi je pesmu koja mu je omiljena, podužu i zahtevnu “ Tisu 2”. Tačno, mirno i doživljeno. Za mene nezaboravno!
Ako bi đaci ipak ponekad poželeli da im pojasnim smisao svojih odgovora, rekao bih im kako je jedan čuveni filozof napisao da su naše najveće istine istovremeno i naše najveće zablude. ( Niče,”Vesela nauka”).
Možemo li bolje?
Čovek nije veliki toliko koliko nema predrasuda, nego koliko priznaje da ih ima. To je jedini put kojim ih možda može pobediti.
Svojim učenicima sam predlagao da strpljivo i pažljivo saslušaju sagovornika, baš najviše onda kada veruju da on nema šta da im kaže. Savetovao ih da predrasudama suprotstave ponovnu promisao i toleranciju, još jednom premere istinitost svega.
Pa ako su, pored neizbežne matematike, dodatno samo to od mene naučili, ja sam najsrećniji čovek na svetu!
