Humoreskica
Prođe još jedna godina. Kakva je bila, nikada se više ne ponovila. Cele godine smo morali da se čuvamo koronavirusa, opomena Kriznog štaba i pretnji šerifa da će ako ga ne budemo slušali svi završiti na groblju. Evo, pred kraj te tužne godine, stigle su nam i prve količine vakcina, pa sad možemo da uđemo u novu godinu sa više optimizma. Posebno, kada se na TV sa nacionalnim frekvencijama pojavi šerif i njegovi čauši i kad počnu da nam prepričavaju njihovo „zlatno“ doba. Doduše, njima je odavno zlatno, a kako je običnom narodu, on to najbolje zna. Naročito kad pogleda u svoj novčanik, ili u prazan frižider. Šerif se toliko odomaćio na TV gde mu novinari podilaze da ih je muka slušati i gledati. Više im ni cipele ne vire.
Nego, imam jedan praktičan predlog onom dogradenačelniku glavnog nam grada. Zašto brate ne donese odluku/ kao i sve dosadašnje/ da se podigne spomenik šerifu za života, pa da mu se njegove ulizice svakodnevno klanjaju po 25 sati dnevno. Trenutno bi najbolja lokacija bila ispred narodne skupštine, pa njegovi poslanici ne bi morali u sali kao papagaji da mu ponavljaju ime i da ga veličaju. Spomenik bi morao biti veći od onog ispred železničke stanice, jer kako reče onaj Atlagić, okrug nikada nije imao većeg vođu od njegovog šerifa. E, sad, verovatno se pitate odakle obezbediti novac za toliki projekat. Pa, zar se šerif ne hvali stalno kako ima crne fondove?
Rade Đergović
