DRUŠTVO PRIJATELjA HILANDARA U KAONI, JOVANjI, LELIĆU, BRANKOVINI I VALjEVU
Kaonu, manastir u Eparhiji šabačkoj, i svetinje i znamenitosti valjevskog kraja 16. avgusta posetilo je četrdeset članova šabačkog Društva prijatelja Hilandara.
U ranim jutarnjim satima posavotamnavska Kaona Šapčane je dočekala u svoj svojoj lepoti i blagoslovenom miru. Istorija tog manastira iz 14. veka, danas nepokretno kulturno dobro i spomenik kulture u opštini Vladimirci, bogata je i neobična. Predanje kaže da je reč o zadužbini Ikonije, sestre Miloša Obilića. Prateći brata na Kosovo, dve sestre su stigle do iznad sadašnje manastirske crkve i shvativši da im se junak neće živ vratiti odlučiše da Ikonija – baš tu – izgradi manastir i da Vida u Vidojevici podigne svetinju.
A nakon paljenja sveća i celivanja ikona u kaonskom hramu, posvećenom arhangelu Mihailu i sagrađenom u srpsko-vizantijskom stilu, putnici iz Šapca su čitav sat šetali po velikom manastirskom kompleksu. Razgledali su i oba jezera, konak, sagrađen u vreme šabačko-valjevskog episkopa Jovana (1964), veliku i malu gostoprimnicu, česmu, krstionicu i repliku biblijske – Vitlejemske pećine.
Novo odrediše šabačkih Hilandaraca potom beše Brankovina, destak kilomerara udaljena od Valjeva, postojbina poetese Desanke Maksimović i znamenitih Nenadovića. Generacije ove porodice „domaćini“ su Kulturno-istorijskog kompleksa „Brankovina“. Svi su istorijske ličnosti i znameniti Valjevci: knezovi srpski, vojni stručnjaci, akademici, inženjeri, a tu su i državnik prota Mateja i njegov sin književnik Ljubomir, pokolenjima znan kao Čika Ljuba. Među njima su i trojica Nenadovića, pogubljeni zbog organizovanja Topčiderske katastrofe i ubistva kneza Mihaila Obrenovića: Protin sin Svetozar, i dva brata srpske kneginje Perside, sinovi vojvode Jevrema – Mladen i Sima.
Centralno mesto u velikom prostoru, omeđenom sa jedne strane asfaltom a sa druge potokom čiji žubor Šapčani nisu čuli jer je presušio, zauzima Stara škola. Podignuta je 1836. godine, a 2020. pretvorena je u muzej posvećen razvoju srpske i kolubarske prosvete i školstva. U njoj su dve učionice opremljene skamijama iz 19. veka, pa i magarećom klupom, računaljkama, bubnjarama i guščjim perima već umočenim u mastionice. Kraj stare je novija, Desankina škola. U njoj je pesnikinja kao učiteljeva ćerka i živela i učila, a od 2011. tu je stalna postavka „O Desanki perom i slikom“. U nekadašnjem školskom hodniku srpska poetesa lično dočekuje goste i pozdravlja ih bronzanim blagim osmehom, bistom koju je uradio vajar Jovan Soldatović.
Spomen-komleks u Brankovini pun je stoletnih lipa, a među ajintersantnijim objektima su stara školska pisarnica, vajat u kojem je rođen Čika Ljuba, i replika kuće Nendovića koja je 2019. otvorena i pretvorena u prigodnu muzejskom postavku. Tu je i crkva, uz koju su grobovi Nenadovića pa i najomiljenijeg Valjevca u 19. veku – Protinog sina Ljubomira. Zajednički grob Desanke Maksimović (1898-1993) i njenog supruga Sergija Oladtikova smešten je na suprotnom kraju, a sav je u cvrkutu ptica i kao „optočen“ cvećem. Tri Šapčanke, Tatjana Tanja Ilić, Jelena Simić i Slobodanka Milošević, baš tu su recitujući stihove na najlepši način predstavile poetesu Tetka Desu.
Manastir Jovanje, komadić svete zemlje na desnoj strani klisure reke Jablanice, bilo je novo odredište šabačkih Hilandaraca. Nema pouzdanih podataka kada je ta svetinja podignuta, ali se pretpostavlja da u ataru istoimenog sela to beše krajem 15. ili početkom 16. veka. U 18. stoleću tu je radila bogoslovska škola, koju su Turci 1788. zapalili. Pouzdano se zna i da je na početku 19. veka hram obnovljen i pretvoren u mirsku crkvu. U nevelikom manastirskom kompleksu sve zrači svetošću, jednostavnošću i dobrotom, a u jednobrodnom hramu izgrađenom u raškom stilu i posvećenom sv. Jovanu Krstitelju Šapčani su celivali ikone i razgledali živopis iz 17. veka. Posebnu pažnju obratili su na monumentalnu kompoziciju Raspeće, predstavu Blagovesti i fresku Krštenje Isusa Hrista. Pod nebeskim svodom potom su pristupili svojevrsnoj duhovnoj trpezi i od igumana arhimandrita Mihaila (Bikovića), brata našeg poznatog glumca, uz hladnu vodu i dobru kafu pod krošnjom mnogoletne lipe primili su jedinstvenu versku pouku.
U Leliću, manastiru smeštenom u blizini istoimenog sela i 11 kilometara udaljenom od Valjeva, Šapčane je na potom dočekao domaćin – sv. Nikolaj Srpski. Zadužbina vladike žičkog i ohridskog Nikolaja Velimirovića, njegovog oca Dragomira i majke (E)Katarine, veliki je duhovni centar u Kolubrskom okrugu a sva je u izgradnji i uzrastanju. Manastirska crkva je u moravskom stilu, prožeta novim arhitektonskim rešenjima, a ima oblik krsta i kupolu iznad centralnog dela. Izgrađena je od kamena, cigle i sige, a ispred nje su veliki zvonik i crkveni dom. Živopisana je – po zamisli vladike Nikolaja – biblijskim crtežima i njegovim bogoslovskim tumačenjima, a scena Strašnog suda dominira.
U porti je i kapela, takođe zadužbina lelićkog svetitelja, a muzej posvećen jednom od najvećih umova Srpske pravoslavne crkve otvoren je1991. Tu je i ikonopisačka i duborezbarska radionica. Manastirski kompleks se širi od 12. maja 1996. godine, kada je po ideji blaženopočivšeg episkopa šabačko-valjevskog gospodina Lavrentija crkva u Leliću pretvorena u metoh manastira Kaone. Beše to na 40-godišnjicu upokojenja vladike Nikolaja i petogodišnjicu prenošenja njegovih moštiju iz manastira Sv. Sava u Livertvilu, iz američke države Ilinois. Kivot sa moštima sv. Nikolaja Srpskog, koji je u Leliću od 12. maja 1992. godine, Šapčani su celivali i pomolili se usrdno.
Valjevo, grad koji je po jednoj od mnogih legendi ime dobilo po valjaricama koje su se u davno doba nizale na obali Kolubare, Šapčanima je predstavilo svoju prošlost i znamenite ličnosti. U dobro opremljenom i osmišljenom gradskom Muzeju, osnovanom 1951. godine, ponudilo je 24.500 eksponata razvrstanih u raznim zbirkama u četiri muzejska odeljenja. Gostima iz Šapca najinteresantnija beše postavka posvećena Valjevskoj bolnici, epidemiji tifusa tokom Prvog svetskog rata, i tragičnoj sudbini dobrovoljne bolničarke i poznate slikarke Nadežde Petrović. Veliku pažnju privukla je i muzejska priča o vojvodi Živojinu Mišiću i njegovoj porodici, supruzi Lujzi i sinovima.
Poseta Muselimovom konaku, najstarijoj sačuvanoj zgradi u gradu čiji prvi pisani trag potiče iz 1393. godine, takođe je ostavila dubok utisak na šabačke Hilandarce. Neobična građevina je krajem 18. veka podignuta za turskog upravnika Valjevske nahije, a danas je spomenik kulture od velikog značaja. Čine je prizemlje i podrum, u kojem 1804. behu zatočeni knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin. Istorija kaže da su ih odatle odveli na obalu Kolubare, na stotinak metara udaljeno gubilište, a njihove glave potom nabili na kolac i izložili na krov konaka. Šapčani su u prizemlju zgrade razgledali stalnu postavku posvećenu valjevskom kraju u oba ustanka, a svoju priču o Srpskoj revoluciji u memljivom podrumu ispričali su im – u gvožđe okovani – knezovi Aleksa i Ilija.
Nakon odlaska iz Muselimovog konaka šabački Hilandarci su razgledali Valjevo, grad koji Kolubara deli na dva dela, a i u šetnji po Tešnjaru nastojali su da odagnaju potresnu sliku stradanja Valjevaca pod Turcima. Za Šabac ih ispratila poneka kap kiše, a krenuli su zadovoljni jer su 16. dan avgusta u šumovitom valjevskom kraju bez problema potrošili uprkos temperaturi od 35 stepeni Celzijusa.
Živana Vojinović
