SUSRETANJA (10)
Svetlanu Žegarac Šapčani znaju kao markantnu damu, profesorku i slikarku. Prema zapisu šabačkog književnog stvaraoca Jovana Rukavine, Ona je došla „iz vremena koje je najbolje opevao pesnik Dragiša Penjin“, iz doba „hermelina, cilindara, leptir mašni i svilenih pelerina“ kada su gospođe „u bokoru čiste svile tancovale valcer, tango, brzu polku i kadril“. Neobična Šapčanka rodila se u Šapcu 8. februara 1940. godine, u uglednoj zanatlijskoj porodici. Najmlađe je od šestoro dece Spasenije Topuzović i Alekse Kuzminca (1896-1963), firmopisca, tapetara i molera, koji je iz Pešte došao da ulepšava kuće bogatih Šapčana i Podrinaca, da ukrašava fijakere i čeze po Mačvi, Kur-salon u Banji Koviljači i crkve u Srbiji.
Lepotu pozlaćenih ikona i ikonostasa, izrađenih i rekonstruisanih za Božje hramove u Jadru, Šapcu, Vladimircima, Zrenjaninu, Molu, Ceca je zauvek upila u očevoj radionici. Nije poslušala očinski savet da beži od umetnosti jer je to „svet gladnih“, i od đačkih dana vreme je poklanjala slikarstvu. Tokom celog života stvarala je lični svet nežnosti i lepote. Od slikarskog sna nije uspela da je odvoji ni roditeljska tragedija, činjenica da je porodica Kuzminac u Novoj Jugoslaviji proglašena neprijateljskom jer su se dva njena brata kao gimnazijalci pridružili četnicima i 1944. su ubijeni u selu Popovi. U srcu i danas nosi bol deteta, odraslog uz majčin neprebol i „dva tanjira viška na porodičnoj trpezi“.
Svetlanu Kuzminac je na stvaralaštvo podsticao profesor likovnog Đorđe Kostić pa je u gimnazijskim danima čitav blok iscrtala na časovima koje nije volela. U Zrenjaninu je potom završila Medicinsku školu, a u Beogradu Defektološki fakultet. Likovno je 20 godina predavala u Specijalnoj školi u Šapcu i u deci sa posebnim potrebama palila iskru lepote, uvodila ih u svet mašte i učila da stvaraju grnčarske predmete i tapiserije, da nižu petlje radosti i nade u drugačiji život. Posvetila se nevoljnicima, a oni joj uzvratili tapiserijama i makrameima i koji su u Domu pionira u Beogradu briljirali i osvajali nagrade. Na uspehe svojih učenika i danas je ponosna.
Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Ceca je prešla u Poljoprivrednu školu, a umetnosti se ni tada nije odrekla. Osnovala je đački KUD „23. oktobar“ i sa vrednim šabačkim kulturnim pregaocem Vukanom Jovanovićem započala takmičenje dramskih sekcija srednjoškolaca. Njeni učenici su u Vukovaru tri godine uzastopno bili pobednici Smotre MZK „Sava“.
Da bi u radnim i porodičnim obavezama imala vremena da slika, kaže, naučila je da spava samo četiri sata. Jedan uljani pejzaž, prvu sliku koju je naslikala, i danas čuva njena snaha Mira u porodičnoj kući Žegarčevih u Predvorici. Slikanju se sasvim posvetila 1994. godine, nakon odlaska u penziju. Namera joj zapravo bila da se u penzionerskim danima posveti unucima, kad su već njena deca rasla uz dadilje, ali je život odredio drugačije. Priključila se Gradskom udruženju penzionera Šapca, i odmah preuzela brojnu Sekciju prosvetnih radnika koja je okupljala penzionisane muzičare, slikare i pisce. Duže od jedne decenije Ceca je priređivala književne večeri šabačkih književnih stvaralaca – penzionera: Krstivoja Ilića, Nikole Devure, Bogdana Sekendeka, Mile Starčević, Tomislava Jerotića, Milutina Golevića.
Slikala je noću, uz tihu muziku, ili u rana jutra. Zanat je „krala“, kaže, od umetnika koje voli i poštuje. Vremenom je uspela da stvori lični slikarski rukopis, prepoznatljiv po pastelnim tonovima, pticama u letu, nežnim i tajanstvenim ženskim likovima. Njene slike su u domovima mnogih Šapčana, u šabačkom Gerontološkom centru, u Krupnju, Novom Sadu, Beogradu, Nemačkoj, Americi. A trenutna inspiracija, „izmaštane princeze“, tek će naći mesto u nečijem domu ili srcu.
Moj hobi štedi mi novac
– Danas niko ne prodaje slike pa ni ja. Iako sam skromnih prohteva, od penzije bih teško živela da moja deca ne priskaču kada zatreba. Puno mi čine i unuci: Vasilija je u vreme korone dolazila iz Beograda i donosila mi lekove i vitamine, a kada sam slomila nogu svi moji su bili uz mene. Imam divnu i požrtvovanu decu, a i ja sam puno uložila u njih. Za moj budžet, inače, dosta znači to što volim da kuvam. Taj moj hobi, verujte, izuzetno mi štedi novac.
Svetlana Žegarac posebno se ponosi Udruženjem likovnih stvaralaca „Krug 10“, koje je stvorila i već deceniju i po predvodi. Kroz njenu slikarsku oazu prošlo je na desetine uglavnom kreativnih penzionera. Priredila je i desetak samostalnih izložbi. Učestvovala je u radu i likovnih kolonija u Šapcu, Krupnju, Drenovcu, Varni, a ovoga septembra u Koceljevi je šest dana slikala sa akademskim slikarima iz Beograda, Novog Sada i Švajcarske.
Životnu i radnu biografiju neobične Šapčanke krase i priznanja. Posebno ističe nagradu koju je dobila za rad na likovnom vaspitavanju dece i doprinos razvoju kulture. Ponosi se i drugim mestom na konkursu Saveza udruženja potomaka ratnika Srbije od 1912. do 1920. godine, koje je 2013. u Beogradu osvojila za sliku „Pokret“. Reč je o ulju na platnu velikih dimenzija, ispunjenom desetinama likova, koje je potom darovala Eparhiji šabačkoj.
U penzionerskim danima Ceca se raduje kada njeni bivši učenici ispune Galeriju u prizemlju TC „Tina“. Na „Krug 10“ i svoju porodicu, ćerku Aleksandru – Sanju, sina Vladimira i njihovu decu, usmerava sve svoje fizičke i umetničke moći. Iznad svih ličnih uspeha stavlja četvoro unuka i ponosi se što su svi uspešni: ističe da je Đorđe stomatolog na specijalizaciji u Beogradu, da je Vasilija diplomirala medicinu, da je Vladislava menadžer u luci Tivat jer govori jezike, i da Aleksa vodi očevu radnju.
Živana Vojinović
