Rijaliti Srbija
I, nacijo, jesmo li lepo proveli praznične dane povodom Međunarodnog praznika rada 1. maja, jesmo li roštiljali gde god se moglo i napijali za sve pare, odmarali se u banjama i na planinama i u rodnim selima ili prespavali celu tu prazničnu euforiju ili, nedajbože, protestvovali na ulicama tražeći da nam se naša radnička i ljudska prava, proteklih decenija brutalno oteta, vrate?
Pitanje je, naravno, retoričko jer znamo mi vrlo dobro da kod nas svi praznici služe isključivo da sumornu svakodnevicu zamenimo bar nakratko za paradu pijanstva i kiča kao da smo sišli s uma. Čak i verske praznike smo pretvorili u žurke s pevanjem i pucanjem a o onoj duhovnoj dimenziji i istinskom poštovanju tradicije, čast izuzecima, nema ni govora.
Novokomponovane državne praznike nismo prihvatili, većina nema pojma o datumima i razlozima kada se i zašto slave ali Božić, Uskrs i 1. maj opstaju još uvek u kalendaru naše potrebe da neke dane proživimo na drugačiji način, koliko god bio loš, od onih običnih, sivih, dana kojih ima na pretek (doduše, kako za koga).
U celom svetu radnički sindikati organizuju masovne demonstracije kojima šalju poruke državnim strukturama za više prava za zaposlene, penzionere, socijalno ugrožene, sa manjim ili većim uspehom.
Kod nas sindikati su ikebana, niko ih nizašta ne zarezuje, članstvo im ne veruje, državni organi ih uglavnom ignorišu, prilikom donošenja zakona o radu u prvom redu i radničkim pravima a radnici su u većini nezainteresovani za bilo kakvu borbu, izgubili su veru u svoje bolje sutra, kod privatnika rmbače i ćute, u državnim preduzećima i upravi otaljavaju posao za pristojne novce, skupljaju potreban broj tzv. sigurnih glasova za neke izbore koji će doći pre ili kasnije (ovde je u toku neprestana predizborna kampanja) a u korist vladajuće SNS i usput za njihove satelite i tako „zemaljski dani teku“.
Odbacili smo svojevremeno socijalizam i prigrlili najgori oblik kapitalizma tzv. prvobitnu akumulaciju kapitala, što je u našem slučaju značilo neopevanu pljačku prirodnih bogatstava i narodnih para kao i svih prethodnih civilizacijskih dostignuća i vrednosti a sve uvijeno u ukrasni papir (sa sve mašnicom) nacionalizma, patriotizma, pravoslavlja i sličnih budalaština.
I dobro se primilo u zemlji Srbiji sve nenormalno, gde polovina stanovništva nema ‘leba da jede ali neda Kosovo zarad evropske budućnosti a većina takvih ne zna ni gde se „srce Srbije“ nalazi a kamoli da su boravili tamo bar na jedan dan a od mitova i legendi su stvorili istoriju koja postoji samo u njihovim ispranim mozgovima, vole Rusiju (o kojoj tek pojma nemaju), obožavaju Putina kao i ovog ovde Nepomenika koji se istripovao da je svetska politička faca, gradi na sve strane puteve, pruge i gradove na i pod vodom kao da to čini parama iz sopstvenog a ne našeg džepa (da ne govorimo o užasno lošim uslovima pod kojima se uzimaju krediti), dok On i njegovi kradu naše živote svakodnevno a praznik rada se proslavlja neradno – roštiljanjem.
Sve je to normalno u „zlatnom dobu“. Propaganda našeg Gebelsa je učinila svoje i zato smo tu gde smo, na samom evropskom dnu i po standardu života i po svim ostalim pratećim sadržajima. Bravo majstori, sirotinjo rajo bravo, vaše je carstvo nebesko! Ono zemaljsko je za bolje i pametnije ljude koji ne žele da žive svoj jedini život kao da je rijaliti šou.
Nije život što i poljem preći ili bacanje krmenadle na žar uz mlako pivo i kišu u najavi.
Sretan nadolazeći Đurđevdan svima koji slave a i ostalima.
„Proleće na moje rame sleće…“, a možda i „Đurđevdanak – hajdučki sastanak…“.
Piše: Dragan Karalazić