Najveći skup u Srbiji
Subota, 15. mart, dan za pamćenje i nadu u bolju budućnost, i sve to istkano maršem ljubavi i empatijom. Dolazak u Beograd bio je veličanstven, sa slikama koje ne mogu da se dočaraju ni u najboljim filmovima, a pogotovo onaj nikada viđeni trk niških studenata posle pređenih 200 kilometara. U subotu bilo je na stotine hiljada ljudi, vedrih i dinamičnih, i nigde namćora i dušebrižnika. Šteta što zaista nema preciznih podataka o broju prsutnih, jer se i Arhiv javnih skupova ogradio, a stiglo se do 325.000 prisutnih.
Čudno deluje da policija tvrdi, sa sve novim direktorom, da je bilo 107.000, pa kako im verovati kad imaju najsavremniju opremu i potrebne snimke. Jednostavna matematika, recimo Kralja Milana ulica, duga 940 metara, široka 24 metra, što je oko 20 hljada kvadrtanih metara, pa puta najmanje dva. A šta reći za trg Slavija, Trg Nikole Pašića, Trg republike, Studentski trg, ili Brankov most… Sve je bilo puno, pa nek se policajci pitaju da li je to taj broj koji prima puna Marakana. I to kada predsednik države najavljuje krvavi scenario, topvske udare, zauzimanje Skupštine i RTS, i masovno hapšenje.
Od toga ništa ne bejaše, ali su zato otkazani vozovi i autobusi iz unutrašnjosti, i gle čuda, gradski saobraćaj u dvomilionskom gradu. Uz to građani su bili izloženi ne samo medijskom mraku prorežimskih glasila nego i otvorenoj mržnji režima i inih. Građani veruju studentima jer zbog svoje mladosti, mudrosti, pravednosti, ljubavi prema ljudima i domovini to nikada niko tako nije iskazao.
Nadasve jedan istorijski dan napadnut je najpomuklije u minutima odavanja počasti za stradale na železničkoj stanici u Novom Sadu, za sada od neidentifikovane naprave. Međutim, u svemu tome studenti su mudro izašli iz ove „igranke“ da se stvori panika i metež sa nesagledivim posledicama: redari su odbacili svoje uočljive prsluke a studenti se povukli na svoje fakultete.
Treba podsetiti da su redari na rukama ispisali brojeve telefona svojih najbližih i krvne grupe, koliko su bili spremni da se žrtvuju. Prvo saopštenje studenata bilo je da je topom pucano na ljubav i empatiju.
Uz pomoć policijskih i vojnih veterana, bajkera, studenti i redari su ovaj najveći skup u istoriji Srbije organizovali na najbolji način, i to bez viđenih policajaca u uniformama. Neko će se podsetiti na onaj mitski skup na Gazimestanu, 1989, ali mit, kao mit, teško je poverovati o milionskom skupu jer ga je režirala vlast, a takođe i unisoni mediji.
Studenti su rekli da je kraj kada to oni kažu, a već sada je jasno da su oni najača politička opcija, i što je najvažnije – to su delom dokazali.
Dragan Eraković
