Kada pomenete važnost kulture, ljudskih odnosa, kada istaknete naše pravo da budemo zadovoljni sopstvenim životom, to sve zvuči kao da ljudima gurate prst u oko!
Sa pravom kažu: „Nemamo čist vazduh, nemamo osnovna prava, imamo bedu u novčaniku i konstantu brigu, ko ima privilegiju da govori o „višim vrednostima“???
I tako i jeste.
Tek kada svi mi koji živimo od svog rada budemo mogli da živimo normalno, dostojanstveno, sa radnom nedeljom koja nas ne pojede i ne sasuši, sa godišnjim odmorima za koje imamo novca i plaćenim bolovanjima, e, tek onda ćemo moći da govorimo o pravu na viši kvalitet života.
Već 30 godina se borimo da se izvučemo iz blata, te tako prljavi i kaljavi i nemamo kada da razmišljamo o svečanoj garderobi, u kojoj bismo možda i rado prošetali, uživali, otišli u pozorište ili na neku izložbu. Takav život deluje privilegovano.
Novi zakon o radu mora da omogući ostvarivanje radničkih prava svakoj ženi i muškarcu u Srbiji.
Elementarno pravo na to da budemo zadovoljni ljudi oduzeto nam je onda kada nam je zabranjeno da mislimo i da biramo.
Ne samo da smo svedeni na biološke potrebe, već sada moramo da se borimo i za njih: za vazduh koji dišemo, za vodu koju pijemo, za zemlju kojom hodamo i na kojoj gajimo plodove, u suživotu sa brojnim živim svetom.
Pod pravom na više vrednosti, iako je osnovna vrednost, je i pravo na ljubav: samo zadovoljni i sređeni ljudi mogu da se bave potrebama drugog, razumevanjem drugih i uživanjem u međusobnoj ljubavi, jer sve dok smo u strahu, u buntu i u reakciji, mi to ne možemo, jer nemamo za to prostora, nemamo za to mir.
Na to se onda logično nadovezuju i pravo na lepotu: odnosa, umetnosti i prirode, a sva nam ta lepota pripada.
MORAM da se borim za naše pravo na život koji nam se sviđa, jer smo u suprotnom svedeni na zadovoljenje bioloških potreba, a mi smo svi mnogo više od toga.
