Pre više od godinu dana na ovom blogu objavio sam tekst sa istim naslovom (vid. https://srbijasvet.wordpress.com/2019/03/18/pravo-na-pobunu/). Od tada (mart 2019) bilo je više sličnih povoda za nove priloge sa istim naslovom. Sličnost povoda je u sledećem: vlasti Srbije u svojoj političkoj bahatosti takoreći svakodnevno prekoračuju granice Ustava i mnogih zakona i time grade kontinuitet neregularnosti u državi, a kada neko iz opozicionih redova prekrši pravila regularnog ponašanja pozivaju se na propise i prete kaznama. Uz to, po pravilu medijski naduvavaju događaj do razmera senzacije i karakterišu ga najtežim mogućim izrazima od kojih preovlađuje reč „fašizam“. Poslednji takvi događaji su incidenti ispred i u zgradi Skupštine i njihov epilog – štrak glađu poslanika Boška Obradovića.
Ima dosta razloga da se i ovaj događaj, kao i onaj od marta 2019. (kao i mnogi drugi u međuvremenu) podvedu pod „pravo na pobunu“. U istoriji političke misli postoji saglasnost da je ono legitimno, iako je s one strane pozitivnog zakona, ukoliko je učestalo narušavanje ustava i zakona od strane nosilaca vlasti, čime sama vlast postaje nelegitimna. Ako povrh toga, kao što je slučaj u današnjoj Srbiji, Ustav i zakon nemaju svog zaštitnika u Ustavnom sudu, tj. ovaj „čuvar ustava“ ostaje nem kod očiglednog i učestalog kršenje pravnih propisa od strane vlasti, onda pravo na pobunu iz svoje načelne latentnosti „s pravom“ postaje manifestno.
U konkretnom slučaju moramo biti načisto da imamo posla sa permanentno neredovnim i neregularnim stanjem. To nije posledica opozicione neposlušnosti i njene volje za neredom, već načina vladanja koji u Srbiji traje već osam godina. Taj način karakteriše hegemona uloga jedne političke stranke i svemoć njenog vođe. Čitava Srbija sredstvo je njihove vladavine. Ona nije bez podrške dobrog dela biračkog tela, ali ta podrška je rezultat političkog inženjeringa tehnologa vlasti preko mehanizama masovne mobilizacije, stranačkog zapošljavanja, egzistencijalnog ucenjivanja i izbornog manipulisanja. Uostalom, ako neka politička većina sledi rđavu politiku, ona čini zlo manjini koje je utoliko veće, ali ne samo za manjinu nego i za celo društvo. Osnovna kolektivno-psihološka odlika ovog režima jeste opšti strah.
Ako se ovome doda podrška koju ovom režimu i njegovom vođi pruža moćna zapadna geostrateška mašinerija, onda je razumljivo koliku političku nemoć oseća opozicija u takvoj zemlji. Mora biti razumljiva frustracija zbog tolike nemoći i besperspektivnosti bilo kakve političke alternative. U takvoj situaciji opozicija se podelila na onu koja je odlučila da pasivno obituje u toj nemoći i onu koja je rešila da pruži otpor. U krajnjoj liniji, reč je o dve različite političke racionalizacije stanja nemoći opozicije u konkretnom režimu plebiscitarne diktature: prva, koja kaže – ovde se ništa ne može učiniti sem da se preživi i, druga, koja kaže – idemo na aktivni otpor u vidu vaninstitucionalnog delovanja. Ovo drugo znači borbu za elementarne izborne uslove, bojkot izbora ako ova borba ne uspe i nastavak vaninstitucionalne aktivnosti posle neregularnih izbora sve do dostizanja normalnog stanja.
Ova druga politička strategija već je praktikovanje prava na otpor. Tek je ova praksa živi svedok protivlegalnog i nelegitimnog stanja aktuelnog režima u Srbiji. Zahvaljujući njenoj otvorenoj konfrontaciji sa režimom postaje ogoljena njegova antidemokratska kontrarevolucija i vidljivo njegovo retrogradno okretanje devedesetim godinama.
Ako imamo uvid u stanje stvari, pomenuti skupštinski incidenti predstaljaju samo jednu naoko ružnu epizodu u inače nakaradnoj svakodnevici našeg političkog života. Samo u poslednja dva meseca, od kada je uvedeno vanredno stanje usled pandemije virusa korona, imamo veliki niz teških zloupotreba vlasti – od neustavnog proglašenja vanrednog stanja, preko njegovog učestalog kršenja u propagandnim aktivnostima šefa države i njegove svite, do protivzakonitog menjanja izbornih pravila tokom izborne kampanje, koja je i sama višestruko problematična, itd. Možda je Boško Obradović mogao da se uzdrži od gužve na skupštinskom ulazu i od ometanja zasedanja Skupštine, ali i sa tim incidentima ta Skupština nije postala veći incident po sebi nego što je bila. U svakom slučaju, njegovo delovanje nije izlazilo iz okvira legitimnog prava na pobunu, a rasprava o načinu najbolje je da ostane u redovima suptilnih a opozicionih duša koje ne podnose nasilje. Uostalom, ako se ovim povodom podigne optužnica, sprovede sudski postupak i vinovnik kazni po nekom od krivičnih paragrafa, biće razloga za zadovoljstvo i delujućih političkih nasilnika iz vlasti i finih političkih duša koje ne podnose nasilje. Za obe strane podjednako zakon će, jel`te, biti zadovoljen.
Potonji štrajk glađu Boška Obradovića na isti način objedinjuje njegove protivnike u redovima vlasti i opozicije. Zapostavljajući samu stvar – štrajk glađu, što je protestni čin bez presedana – u ovim redovima ispreda se priča o „pravim“ razlozima. Obrni-okreni, oni su za obe strane navodno manipulativni. Ali, ova sličnost percepcije nije problematična za vlast, naprotiv, za nju je dobrodošla. Ona je problematična za deo opozicije, onu samooslovljenu građansku, a ne političku. Imajući u vidu da je šira građanska podrška neobično značajna za delovanje opozicije koja zastupa ideju bojkota ulazeći u zonu „prava na otpor“, razumevanje njenog „jedinstva u razlikama“ može biti od ključne važnosti za političku budućnost Srbije. Ovde je neobično značajno fokusiranje na osnovni problem – stvaranje uslova za promenu režima kao najveće sramote današnje Srbije.
Za ljude koji danas misle da je najvažnija stvar udaljiti Boška Obradovića iz Saveza za Srbiju zato što pravi neprilike, ili zato što zastupa određeno programsko stanovište različito od njihovog, nema spasa u perspektivi zadataka sa kojima se suočila srpska opozicija. Ako bi u redovnom stanju ovo bio dovoljan razlog za politička sporenja i delovanja, danas su to samo lična zanovetanja za koja ne bi smelo da ima masta na ozbiljnoj opozicionoj sceni.
Slobodan Samardžić