Da nemamo državu bilo nam je jasno kada niko nije odgovarao nakon što je sedmoro osoba poginulo u helikopteru jer je jedan ministar hteo da se slika, a drugi hteo to da mu omogući kršeći lanac komandovanja, ili kada niko nije odgovarao za rušenje u Savamali, niti za život čuvara iz Savamale, kao ni za živote Stanike Gligorijević ili Olivera Ivanovića, čijem je ubici pruženo utočište u Narodnoj skupštini Republike Srbije, ili kada niko nije odgovarao za aferu Jovanjica ili Krušik, i hapšenje heroja Aleksandra Obradovića. Očigledno nam je jasno da državu nemamo, i da institucije ne postoje, pa je ovaj poslednji udar na ustavni poredak naše zemlje od strane Vrhovnog kasacionog suda sasvim očekivan, i ne previše iznenađujući, iako se ovako nešto nije desilo u istoriji srpskog pravosuđa.
Naime, Vrhovni kasacioni sud 16. septembra usvaja „dopunu“ ranijeg stava o pravu banaka na naplatu „troškova obrade“ kredita, i troškova osiguranja kredita kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita (NKOSK), kojom na potpuno suprotan način rešava ovo pitanje, dozvoljavajući bankama ova prava, koja im inače zakon ne dozvoljava.
Zašto je ovo bez problematično?
Ovom cirkusu od države i suda možemo prići sa dve strane – sa strane postupka i pravne sigurnosti, ili sa strane suštinskog prava.
Ako krenemo od ovog drugog, od suštinskog pitanja „da li banke imaju pravo da naplaćuju trošak obrade kredita fiksno, jednokratno, u procentu od visine iznosa kredita“? Odgovor je vrlo jasno „ne“. Zakon propisuje da je cena kredita kamata, pa prema tome svi troškovi moraju biti uračunati u kamatu. „Trošak obrade“ nijedna banka nikada nije dokazala, jer isti zapravo i ne postoji, banke su u suštini naplaćivale fiktivni, nepostojeći, trošak. Takođe, ako pričamo o osiguranju kredita, važno je naglasiti da se tom premijom osiguranja ne osigurava korisnik kredita, nego banka. Dakle, vi plaćate banci da se banka osigura (a vi svakako ostajete dužnik, i niste ni na koji način osigurani).
Naravno, to što je sud doneo odluku koja je suprotna zakona je problem, međutim veći je problem kakve to posledice vuče za sobom (sa strane postupka i pravne sigurnosti). Pre svega, ovde se Vrhovni kasacioni sud nameće kao izvor prava (očekuje se da će niži sudovi suditi prema stavovima Vrhovnog suda), iako to u našem pravnom sistemu ne bi smeo biti. Samo je zakon izvor prava, sudske odluke to nisu.
Zatim, to što sud naziva „dopunom“ stava je u potpunoj suprotnosti sa ranijim stavom, i nije nikakva dopuna. Gde je ranije bio na stanovištu da banke ne mogu naplaćivati fiktivni trošak, sada je na stanovištu da banke ne moraju dokazivati da li su trošak zaista imale ili ne (a jasno je da nisu). Ovakvo obrtanje stavova nas vodi u potpunu pravnu nesigurnosti. Ono što je u jednom trenutku pravo, već u sledećem ne mora biti. I uostalom, kako mi sada da se pouzdamo u bilo koji stav suda, kada tako olako menja stavove?
Dakle, veći problem od odluke o bankarskim kreditima jeste šta ta odluka predstavlja. A predstavlja napad na ustavni poredak, i usvajanje stava da je sve dozvoljeno što sudu padne na pamet. Ovo znači da više nijedan zakon ne važi, jer sud ima svu moć da odluči šta će se primenjivati i na koji način, a šta neće. Takođe, predstavlja poruku da je sudska vlast postala pokorna izvršnoj vlasti.
No, na stranu pravo, pitanje koje se sledeće postavlja jeste ko će platiti sudske troškove? Ako ovako ostane kao što je sada, oko 200 hiljada građana koji su pravdu zatražili na sudu, ne samo da neće dobiti pravdu, nego će morati i bankama još da plate što su ih banke pljačkale. Ovo zapravo nije nikakav sukob advokata i banaka (kako pojedini mediji pokušavaju da spinuju), nego banaka i običnog opljačkanog čoveka.
Na kraju možemo zaključiti samo – kakva država, takav i sud, cirkus.
Aleksandar Mijailović