Nestorović i Pavić napustili sastanak pokreta „MI GLAS IZ NARODA“, Nestorović i Pavić osnivaju svoju stranku. Bruji cela država, jedni zabrinuti, drugi predlažu rešenje u vidu pomirenja, treći navijaju za jedan od dva tabora, dok se rukopoložena i oktroisana opozicija raduje i zadovoljno trlja ruke, a vlast ozbiljno ćuti i samo im se brk smeška.
Očigledno da od aktera niko nije čitao „PODRINSKE“ a i što bi?! Mali list, još manji krug čitalaca, koga briga za analize i prognoze lokalnog spisatelja iz male i prašnjave varoši. Beše kao u kolumni „DAN POSLE SUTRA“, sa iznenadnim preokretom, jer se politički svatovi posle uspešnog venčanja i ulaska u skupštinu potukoše, a mladoženja pobeže sa pevačicom, dok orkestar osta da ih biju pijani i ludi svatovi. Dobar je to bio orkestar od 7 uspešnih muzičara, stvar je krenula po zlu kao i obično od nove pevačice, poznatije u krugu dvojke po umetničkom imenu Jovanka Orleanka.
Nije Joka kriva, samo doca nema sluha. Pevala je ta u krugu dvojke i srpskoj advokaturi, a i jabuku je u ruci držala. Slaba vajda, nije se pesma primila. Kolegijum predsednika poput generalštaba je brzo uočio šumove i falširanje, pa se tužna pesma o pobunjenom narodu skinula sa repertoara, a Joka iz generalštaba izbačena na sporedni izlaz.
Stvar je uglavnom ozbiljnija i teža, jer počinje i završava se u krugu dvojke. Od njih istorija počinje i sa njima se završava, pre njih niko nije živeo, radio i politikom se bavio, a ni ratovao.
Po njima nedaj Bože da su živeli u vreme prvog svetskog rata vojvoda Živojin Mišić bi bio tek neka zatucana seljačina iz zabačene seoske vukojebine koga niko i nizašta ne bi ni pitao, a srpskom vojskom bi komandovala pevačica. Na današnji dan bi u Srbiji živeli Marsovci.
Ovo je vreme mališana i političkih patuljaka za koje ni familija ne bi glasala, tako mora i tačka. Tek tu i tamo se nađe poneki talentovani doca da se sa njegovom glavom probije kapija od cenzusa, a onda će mališani dalje sami, sve u ime demokratije i pobunjenog naroda.
Mnogo puta viđena i ispričana priča, a u jednačinu uračunata svaka varijanta sem da doca pun sebe ne priupita ni sebe ni druge, kako se ono pravi pokret, stranka ili politička organizacija, a još manje kako se opstaje i postaje faktor, zato su doktori bogom dani za ovu igru.
Niko čašu žuči bez čaše meda ne ispi, a smiješane se najbolje piju, reče srpski vladika Rade.
Utakmica između doce i mališana teče. Kvota 3:1 u korist mališana, tako kaže kladionica, a ne vaš skromni spisatelj. Ali dobro evo i čaše meda za našeg docu.
Pošto je i doca iz provincije, onda jamačno zna da i tamo mališani vladaju i kajmak skidaju, a da je igra tek na tom terenu surovija i brutalnija nego u prestonici, a sa mnogo većim posledicama po muzičare i optimiste.
Elem daklem, ja bi otišao po savet do Pere đubreta, na njegovo kanabe da ga priupitam kako mu je pošlo za rukom da ratuje, dribla i ko na šibice uzima mališane u ovoj nedođiji preko 30 godina.
Taj je svoju sagu sa mališanima počeo još davnih 90-tih sa 28 godina sa položaja lokalnog opozicionog vođe, a najnovija gaža traje i danas. Da nebude zabune Pera je u političkim partijama biran za vođu ukupno 3 puta, a u esnafu komorskog sistema kao advokat još jednom. I svaki put ista pesma, prvo Pera drži vatrene govore poput Robespjera, pa glavom probija vrata izborne pobede, a onda dođu mališani koji će brže, bolje i pametnije, sa hvala Pero, ti si sad slobodan idi kući.
Kad ne uspe lepim, slede pokušaji smene sa retorikom Pera je đubre, uradio je ovo i ono, jednom rečju za sve je on kriv. Taj je uvek uspevao da doskoči za glas više i skine kajmak mališanima, a onda po scenariju sledi cika, vriska i histerija sa zahtevom za Perino hapšenje.
U sećanju mi osta kao da je juče bilo, ranih i ludih devedesetih jedna skupina mališana Perinih oponenata je stigla i do čuvenog Žuće vođe interventne, da zatraži da Peri uzme meru za drveno odelo. Nikad nije potvrđena, ali ni demantovana urbana legenda kako je Pera preživeo revolveraški duel sa Žućom?! Neki kažu da su obojica ostali živi jer se njihovim zamenicima jeo mlad paradajz. Đavo bi ga znao šta je bilo, uglavnom Pera i danas sedi s mirom božijim u svom kafiću i pije ladno pivo.
E sad, kvota je i dalje 3:1 za mališane, jer doca nije ovaj sport počeo sa 28 godina već iz penzije, a i Joka ga je predriblala.
Drž se doco, navijamo za tebe i srdačno te pozdravljamo, a i muzičare.
Sve vas voli i pozdravlja,
Vladan Mijailović slobodni advokat