Razgovor s povodom: Ana Acan, novinar
Sasvim je normalo da političari budu lažovi, bednici, „prljavi“, beskarakterni, prevrtljivi… Međutim, nije normalno da takvi budu i novinari. Ali, nažalost, novinari su pokazala da su još gori. I da „istinito“ informisanje zavisi od količine novca ili neke duge lične koristi. Svedoci smo da, iz dana u dan, umire profesija, dostojanstvo, čast, dobrota, kolegijalnos te da je sve više mržnje a sve manje ljubavi. Zašto?
Zašto je sinoć „velikoj“ novinarki Ani Acan trebalo da se toliko ponizi pred dvojicom neljudi koji čine kriminalnu koaliciju „Pajić & Pajić“ i koji ispisuju najmračniju stranu vladavine gradom koji se ponosi Jevremom, Lukom, Vinaverom a koji su nam naši potomci ostavili na čuvanje.
Eto, zbog vas koji ste sinoć gledali jednu od najsramnijih televizijskih, političkih, emisija i kojima sigurno nije, i neće, biti jasno šta je to dobro nova vlast uradila za prvih 100 dana vladavine našim gradom, ali i zbog vas kojima preporučujem da tu emisiju pogledate večeras u 18 časova, hoću da skrenem pažnju na način na koji je Ana Acan, uz prostačko i neprimereno kikotanje, postavljala pitanja kojima ih je „vadila“ iz beznađa jer nisu bili sposobni da kažu bilo šta pametno i istinito.
E, ova emisija i ovaj intervju u kojem je tada „britka“ Ana imala hrabrosti da priča a mi da objavimo jasno pokazuje u kakvu smo provaliju kao društvo upali. Ovoje i prilika da vidite koliko se Ana promenila ali i koliko mi nismo. A to kriminalnoj organizaciji „Pjić & Pajić“ najviše smeta pa je onaj viši morao da potroši celih 6 minuta emisije na one koji štamaju novine u malim tiražima i koje niko na društvenim mrežama ne čita???!!!
Pročitajte ovaj tekst i pogledajte emisiju. Mnogo toga će vam se razjasniti.
DA NAM SVANE!
Ivan Kovačević
U novinarskim vodama od 2003. godine, kada je na, tada lokalnoj, Televiziji Šabac uspešno prošla audiciju za novinare, završila obuku i nakon višemesečnog volonterskog rada, ostaje u informativnoj redakciji TV Šabac. Sa samo godinu dana iskustva, počinje autorsku emisiju u saradnji sa šabačkom policijom, „Plava patrola“ koja je tokom dve godine emitovanja imala izvanrednu gledanost. 2006. godine prelazi na privatnu RTV „AS“ na kojoj i danas radi. Od 2005. godine, radeći na ove dve televizije angažovana i kao novinar dopisnik informativne emisije „Telemaster“ na TV Košava, informativnog programa TV FOX, kao i štampanih medija EMG Group „Ekonomist magazin“, „Glas Podrinja“, „Press“ i „Politika“.
– Uh, zar intervju ne treba početi sa nekim lakšim pitanjem, opustiti sagovornika i slično?! he he…. Ovo je u današnje vreme teško pitanje, nemate pojma koliko puta samu sebe to pitam! Ne znam, zavisi iz kog ugla posmatramo ovu profesiju. Devet godina rada u informativnim redakcijama elektronskih i štampanih medija za nekog možda i ne predstavlja veliko radno iskustvo, ali ja sam već u prve 2 godine novinarstva iskusila ono najteže ali i najružnije u ovom poslu. I ako sam bila neko ko još uvek uči osnove Televizijskog novinarstva imala sam tu (ne)sreću da iskusim i kako izgleda kada vas gradska „zverka“ optužuje da je zbog vaše informacije (koja zapravo nije bila samo vaša) doživela psihički bol i ko zna šta još, ali psihu će regenerisati ukoliko mu isplatite milionče. I onda, kako da se ne zapitate, koja je svrha objaviti istinitu informaciju, ako ćete naredne, u mom slučaju 4 godine, biti zanimljiva igračka dobro situiranom uglednom Šapčaninu, kome jedan Sud ide uz dlaku, a drugi niz dlaku i tako u krug sve dok (srećom imamo i taj član u Zakonu) postupak ne zastari? Koja je svrha baviti se novinarstvom u vreme kada vas kao novinara Zakon ne štiti na potreban način i kada vas ni kolege sa kojima delite redakciju ne štite, kada gledate kako starije kolege „profesionalci u svom poslu“ krivicu zbog plasirane sporne informacije pravdaju rešenjem o godišnjem odmoru, dok drugi ćute, gledaju vas tužnim pogledom i teše onom čuvenom „biće sve ok, pa nema nikakvog osnova… itd“ Koja je svrha kada čak i pravosuđu treba da objašnjavate na koji način funkcioniše informativna redakcija i ko koga mora da sluša i ko određuje šta će biti plasirano gledaocima kao informacija, da li je ona od javnog značaja ili ne? Upravo moje mesto je bila poslednja karika u tom lancu proizvodnje, a samo moja karika je bila optužena. Tako je valjda moralo biti. I sve to preživljavate kao neko ko još uvek uči osnove, čija se svaka napisana reč još uvek proverava, pa tek onda šalje na emitovanje i sve to preživljate sami bez dodeljene pravne zaštite. Koja je svrha baviti se novinarstvom, kada u celom Šapcu pokušavate da pronađete advokata koji bi vas odbranio u takvoj situaciji, kada kao član UNS-a tražite pravnu zaštitu, a onda dobijete odgovor, da je problem što se sudski postupak odvija u Šapcu, pa bi advokatu trebalo platiti putne troškove, a nije problem naplatiti članarinu novinaru koji ne živi u Beogradu, to je već lako izvodljivo, a zaštiti ga, e to je već problem. I možda ono što je najtužnije u svemu ovome, vi ste angažovani na poslu novinara saradnika preko Omladinske zadruge, a da ste novinar, ne piše nigde! Zavedeni ste kao radnik u arhivi par meseci, pa onda odjednom ste pomoćni radnik na rasveti, pa onda ko zna šta još… Mogla bih ovako nabrajati danima, ali odgovor na vaše pitanje upravo zbog svih ovih stvari koje sam pomenula, nemam…. ili možda ne želim sebi da priznam da mi iskustvo govori da je prava svrha novinarstva izgubljena, uništena, mutirala je u nešto drugo.
– Da li su mediji „rupa bez dna“?
– Ekonomski pritisak na redakcije totalno je izmenio profesiju. Svest o finansijskoj presiji na proizvodnju informacija prisutna je u svim medijima, i nekada dominantna politička cenzura svakim danom sve više smenjuje cenzura koja proizilazi iz ekonomske zavisnosti medija, jer mnogi postaju deo velikih kompanija, pa se često može čuti „a za koga rade ovi novinari?“ Mediji jesu „rupa bez dna“ ako pričamo o finansijskom momentu, evo mogu reći kako je to u jednoj Televiziji. Rashodi se teško mogu i izračunati. Najveća stavka svakako je frekvencija, pa mesečne obaveze prema autorskim agencijama, uz sve to naravno tehnička opremljenost je izuzetno bitna, koju često treba obnavljati, kupovati novu – savremeniju, dnevni troškovi su takođe veliki, posebno benzin koji sve većem broju građana postaje luksuz, a novinarska ekipa često pređe više stotina kilometara u toku dana. A onda i plate i doprinosi za zaposlene… naravno postoje i prihodi, ali što je ekonomska situacija u zemlji lošija, tako padaju i prihodi, dok se mesečne obaveze prema državi i zaposlenima ne smanjuju… to je velika borba i mogu slobodno reći da se divim vlasnicima privatnih komercijalnih medija na umešnosti i opstanku. Svi bi da se reklamiraju, ali naplatiti im tu uslugu je jako teško!
– Kakvo je Vaše iskustvo u radu na lokalnim Televizijama?
– Nikakvo, ogorčena, zgrožena! Dugo mi je TV Šabac u srcu zauzimala bitno mesto, čak i kada sam otišla iz nje na drugu televiziju, valjda zato što sam prve korake u ovoj profesiji naučila baš na tom mestu. Razočarana sam bila rukovodstvom (zato sam i otišla u drugu TV), upravo zbog već spomenutog sudskog postupka u kom sam se našla ni kriva ni dužna, a drugi razlog je moj nerešen status. Da bi zaslužila stalni radni odnos, nije dovoljno ako se zbog te televizije vučete po sudu godinama, a nije dovoljno ni ako radite dve pune godine bez dana odmora (odmarate se kada se razbolite). Sa godinu dana iskustva počela sam sa starijim (po stažu) kolegom Branimirom Ivetićem rad na emisiji „Plava patrola“ u saradnji sa šabačkom policijom. Radili smo naizmenično, jednu emisiju on, jednu ja, ali kolega Ivetić je već nakon čini mi se dve njegove emisije, otišao na služenje vojnog roka, tako da sam ostala sama na tom projektu. Tokom jedne sedmice, kao honorarac sa najnižom mesečnom zaradom u redakciji, dnevno sam morala imati jedan prilog u Vestima, jednom nedeljno biti autor i voditelj emisije „Šabačka hronika“, dok sam petak i subotu od 8 sati uveče do 6 sati ujutru, znači po celu noć, boravila sa patrolom policije i sa nekim od snimatelja pripremala materijal za emisiju. Snimljen materijal se montirao uveče kada nikome od kolega ne smetamo, zapravo kada niko više, osim kolega iz tehnike, nije u televiziji. Naredni vikend kada se ne snima emisija, subotom i nedeljom bila sam prezenter (spiker) Vesti, a jedan od ta dva dana vikendom, i uređivala sam Vesti. Reakcija građana na boravak TV ekipe sa policijom tokom vikenda, bila je takva da se dešavalo da nekad nemamo šta da snimimo! Potpuni mir u gradu! Pa se dešavalo da se jednom u toku meseca, emisija i ne emituje, a zbog toga, onaj ko mi je određivao visinu honorara, brže bolje ga je zbog toga umanjivao… jedna emisija mesečno manje – hiljadu dinara se odbijalo od plate! Nema veze što sam glumila policajcima kolegu dve noći uzastopno, zaboga, pa nisam ništa snimila! Tako da, totalno demotivisana za dalji rad, nakon 25 izuzetno gledanih emisija i nakon javnih pretnji mom kolegi snimatelju, tokom snimanja jednog hapšenja, odbila sam da nastavim rad na emisiji… naravno niko nije bio zainteresovan od drugih kolega da preuzme emisiju, a niko je nikada više nije ni pokrenuo, a policija je želela. Tada sam se razočarala i u policiju. Da li je moguće da se policajac, osobi koja verbalno preti i pokušava i fizički da zaplaši snimatelja koji je tu došao na poziv policije, obraća nadimkom a ne imenom i prezimenom i moli da se smiri umesto da ga istog trenutka udalji od snimatelja, a dotične osobe čije je hapšenje tada snimano, posle nekoliko sati bezbrižno sede u šabačkom kafiću (što je već stvar pravosuđa, a ne policije)?! Da li se u takvom društvu, može pričati o pravom novinarstvu i može li se zaista baviti istraživačkim novinarstvom u današnje vreme, a da ste sigurni da postoji neko ko će vas i zaštiti? Ne može! Pa retko ko će, kao što vidite iz mog iskustva platiti i nagraditi vaše zalaganje na poslu i rizikovanje sopstvenog života, a kamoli da vas zaštiti kada je to potrebno. Televizija „AS“, na kojoj sada radim je nešto sasvim suprotno i mogu reći da sam napokon jako zadovoljna, trudim se i dajem celu sebe jer jednostavno ja drugačije ne umem, a šefovi to vide i uzvrate na pravi način.
– Da li novinari i mediji mogu da promene svet? Imaju li uticaja presudnog na promenu društvene svesti?
– Uloga medija nije da menja svet, a uticaj na društvenu svest može biti trenutna ali ne i presudna. Možda su takav efekat na društvo imali nekada, sada ne. Građani Srbije su toliko puta gubili poverenje u državne institucije koje čine temelj jedne države, predsednika, Vladu, banke (ja nisam zaboravila ni Dafinu ni Jezdu, he he), zašto bi onda imali poverenje u medije? Ko primi toliko udaraca, plašiće se i tapšanja po ramenu. Zbog toga, sigurna sam da mediji ne mogu u velikoj meri uticati na svest građana, i imam utisak da svaku informaciju koju plasiramo, gledaoci, slušaoci, čitaoci uglavnom prihvataju sa rezervom i sumnjom. Život nas nekako tera da kažemo „ne verujem više ni svojim očima“. Toliko toga se na kraju ispostavi da nije tačno, a tako smo verovali u to, ili je mnogo toga teško dokazati pa se vremenom i zaboravi. Građani ne žele reči, ma koliko mi bili sigurni da su istinite, građani žele da vide naš izveštaj o učinjenom i samo delima se može zadobiti njihovo poverenje. Prva i najvažnija obaveza novinarstva je obaveza prema istini, a prva i najvažnija lojalnost novinarstva je ona prema građanima. Da li je današnje novinarstvo takvo?! Suština je da oni koji se bave ovim poslom moraju da zadrže nezavisnost u odnosu na one o kojima izveštavaju i novinarstvo mora nezavisno da nadzire vlast, mora da teži da ono što je značajno učini zanimljivim i relevantnim, a novinarima se mora dozvoliti da rade prema sopstvenoj savesti. Toliko demokratsko društvo, koje bi obezbedilo klimu za ovo što sam navela, još uvek nismo, a mišljenja sam da to nikada nećemo ni biti. Još uvek sebe mogu nazvati mladom osobom i strašno je to što sa ovoliko godina koliko imam, mogu reći da pamtim ratne sukobe, da imam iskustvo sa vazdušnim uzbunama, detonacijama, lokatorima… i u zemlji koja je zbog svega toga privredno, socijalno pa i mentalno „ranjena“ sasvim je logično da je novac, ne samo pojedinačan već i globalan plen kojim mnogi žele da uklone posledice. Novcem možemo zalečiti rane, ali ne možemo se izlečiti.
– Koliko su mediji krivi za tzv. nečinjenje?
– Medijima da je dozvoljeno da čine, oni bi to i radili, još kako! Živimo u zemlji gde je politika iznad svega, ekonomije, socijalne zaštite, obrazovanja… naravno i iznad medija. Mediji su odavno iskočili iz svoje definicije, nisu onakvi kakvi bi trebali da budu upravo zbog toga što, da bi opstali moraju biti finansijski stabilni. Na koji način se mediji finansiraju ? Oni koji imaju tu (ne)sreću da još uvek nisu privatizovani, finansiraju se jednim delom iz gradskog ili opštinskog budžeta, pa da li onda kao takvi mogu nadzirati vlast (što je jedno od osnovnih načela novinarstva) da kude ruku koja ih hrani? Naravno da se to neće dogoditi. S’ druge strane imamo medije koji su privatizovani. Oglas za prodaju jednog glasila je tako dobro legao onima koji imaju novac, još ako su i politički aktivni, pa ima li bolje promocije i veće šanse za ispiranje mozgova ovom, toliko puta već izneverenom narodu, nego preko jedne privatizovane novine, televizije ili radija. Mediji koji su od svog osnivanja privatni i komercijalni teško mogu nešto učiniti. Tu se postavlja pitanje kome vlasnici medija i poslovni direktori treba da budu privrženi u odlučivanju, jer je trenutno teško izvodljivo redakciju fizički odvojiti od „sektora prodaje“. Ako vaše poslovanje zavisi od priliva novca komitenata, sasvim je prirodno da se u nekim temama morate držati po strani.
– Ambicije i planovi?
– Niko ne može znati šta mu nosi dan, a šta noć. Želje postoje, planovi – pa mogu reći da ih imam, ali smatram da o njima nikada ne treba govoriti javno, dokle god pojedine kolege novinari svoja oštra pera ne budu zarivali u hartiju i svoj talenat za „pljuvanje“ koristili u svrhu svog posla i bavili se onim ljudima koji i njihov život kroje, a ne drugim kolegama, smišljajući način da im nanesu štetu, a da vazdignu sebe. U gradu smo u kom svaki novinar može pronaći svoje mesto i zato je tužna činjenica da pojedinima kolege smetaju, pa se čak i izmišljotinama pokušava narušiti nečije dostojanstvo, kvalitet rada i uložen trud. Postoje čak i oni koji se na sav glas hvale da imaju fakultetsku diplomu i na taj način klasiraju i uvažavaju druge kolege. Eto dokaza da se neke stvari definitivno ne mogu naučiti na fakultetu. Fakultetsku diplomu sa takvim ophođenjem prema drugim kolegama, koji možda zbog nedostatka finansija u vreme kada su trebali da se školuju nisu uspeli završiti i fakultet, ne bih želela da imam tačno i da mi je poklone. A toliko puta smo se uverili da novinari i sa nižim stepenom obrazovajna mogu izvanredno obavljati ovaj posao, jer novinarstvo je zapravo zanat, za koji je potrebno da se čovek rodi, a kroz praksu, lične i greške drugih kolega svakodnevno se uči. U narednom periodu ukoliko budem u novinarstvu, težiću tome da nikada više ne izgovorim da verujem u određenu političku opciju i trudiću se i dalje da ne budem ničija marioneta. Ukoliko se desi da neko od mene zatraži da napišem ono što se kosi sa novinarskim kodeksom, izaći ću iz ovog posla. I da ne bude zabune, „zakupljen termin“ se mora ispoštovati u ovom poslu i tada je obaveza novinara da bude prijatan i ne kritičan. Zato, napominjem gledaocima da uvek obrate pažnju i na sitna slova u uglu ekrana kada gledaju neku emisiju ili prilog! he he…