Da li nam je poverenje zaboravljena reč? Ne znam.
Ali ako jeste, to sigurno nije dobro. Nikome, pa ni onima, što ni do danas, u našem svakodnevnom sunovratu, toga nisu svesni. Molim za malo strpljenja i uskoro sledi nekoliko, nekima možda lekovitih citata. Koji, verujem, zaslužuju da se nad njima dobro zamislimo. U traganju za boljim vremenima možda nam mogu biti od koristi i tekovine civilizacije kojoj pripadamo.
Još kao gimnazijalac shvatio sam da je mnogo toga mudrog odavno rečeno. Jednostavno i svima razumljivo, ne priznajući verska, politička i sva druga nepotrebno izmišljena neslaganja. O tim bismo svevremenim mudrostima sa đacima morali razgovarati mnogo više nego o onome čemu smo pogrešno i nepotrebno dali toliki prioritet. Trka za novcem, po svaku cenu, (pa i po cenu nepoštenja i, valjda ne samo po meni, sasvim opravdano stvorenog nepoverenja), kao i za samo stručnim znanjem, donosi nam mnogo našeg i svetskog zla. Na žalost, najviše je onih koji su završili „silne“ škole, a da za ovo što sledi, (ne samo svojom krivicom), nikada nisu čuli, ili nisu spojili sa svojim životima. Možda za neke od nas ipak još nije kasno.
Sledi mala trilogija o neželjenom nepoverenju. I nasuprot, vrlini, mislim poželjnoj, potrebnoj i svakako nedovoljno prisutnoj. Koja se zove poverenje.
“Nisam uzrujan što me lažeš, već što ti više ne mogu verovati.” Fridrih Niče
“Lažovu ne veruj ni kada govori istinu.” Marko Tulije Ciceron
“Ne veruj svim ljudima, nego samo onima koji to zaslužuju; prvo je znak gluposti, a drugo znak mudrosti.” Demokrit
Mislim da bismo, u anketama koje ispituju koliko smo zadovoljni onim što i kako živimo, morali postaviti i pitanje kome mi to i da li opravdano verujemo. Prethodno navodeći izjave izabranih, ljudi kojima bismo želeli i morali verovati. Kao i činjenice koje nisu u saglasnosti sa njihovim izjavama. A onda, sa ciljem da se možda i napokon dozovemo pameti, pozvati u pomoć poslednji navedeni citat.
Spajajući ga sa prvim, dobijamo nešto otprilike ovako: Nisam uzrujan što toliko ljudi veruje onima koji to ne zaslužuju, nego što me Demokrit uverava da je to znak gluposti onih koji veruju. Ne želim da mu verujem.
Bolno je i to što im, tim kojima bismo hteli, više ne možemo verovati ni kada bi govorili istinu. Sigurno da svi dobro znate Ezopovu basnu: “Dečko koji je vikao vuk”. Ona, slutim, postaje deo neželjene stvarnosti. (Ezopovu pouku nikako ne mogu poništiti svi oni koji ne žele ili ne mogu da je razumeju).
A kada čujem ono, mi smo, nažalost, u manjini, moj odgovor je da mi je trenutno i to draže nego da nisam u njoj.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
