Dušan Tufegdžić, predsednik Saveta Mesne zajednice Štitar
Među problemima koje karakterišu položaj žena koje žive u seoskim sredinama predsednik Saveta Mesne zajednice Štitar i jedan od osnivača Pokreta „Buđenje“ Dušan Tufegdžić izdvaja činjenicu da manje od 10 posto njih ostvaruje pravo na penziju, ta da se neretko, u 80 posto slučajeva, odriču naslednog prava u korist muških srodnika. Država i lokalne samouprave morale bi raditi na podsticanju preduzetničkog duha, ali i pronaći instrumente da njihov rad u domaćinstvu i napore koje ulažu da doprinesu porodičnoj zajednici prepoznaju, smatra on.
-Jedan od prepoznatljivih problema duži vremenski period jeste ostvarivanje prava na penziju. Nosioci gazdinstava, muškarci, zbog uslova na selu gde je jako teško u ovim vremenima izdvojiti novac, jedva uspevaju da uplaćuju penzijsko i socijalno osiguranje. Ako nosilac gazdinstva uplaćuje, socijalnu zaštitu imaju svi. Međutim, kad dođemo do penzijskog, tu imamo slučaj da je manje od 10 posto žena koje su u situaciji da uplaćuju i samim tim da ostvare penziju. Onda imate ljude koji dođu u neke godine, 65- 67, gde samo jedan član domaćinstva ostvaruje penziju i to minimalac od 12-13 hiljada dinara- upozorava Tufegdžić.
Napominje da je još uvek u seoskim sredinama dominantno nepisano pravilo da muškarci nasleđuju zemlju i porodičnu kuću, a da se žene, uglavnom sestre, odriču svog prava u korist muških članova porodice, najčešće brata. Ako se žena uda i ode iz sela, u 90 posto slučajeva će se odreći naslednih prava u korist brata koji je ostao na selu. Tako je vaspitavana od malih nogu i takva je atmosfera tokom odrastanja stvorena u kući.
-Zakonski je to regulisano drugačije, ali praktično ceo život u samoj kući, vaspitanju, obrazovanju devojaka sa sela, neguje se taj princip da one jednog dana posle smrti svojih roditelja imaju moralnu obavezu da se odreknu toga u korist braće. Kao pokret se zalažemo za suprotno od toga, jer smatramo da su nasledna prava jednaka za sve bez obzira na pol. Imate jako dobrih primera, ali nažalost, samo u situacijama kad supružnik, odnosno muškarac, premine u mladim godinama, gde žene nakon toga nastavljaju da potpuno ravnopravno vode poljoprivredno gazdinstvo kao što su to radili i muževi. Takvih primera ima više kod nas u selu. U Tabanoviću, recimo, imamo ženu agronoma koja izuzetno vodi svoje gazdinstvo i čini mi se da žene u takvim situacijama iskazuju veći stepen odgovornosti od muškaraca, možda i zbog činjenice da su prepuštene same sebi. Država ih ne prepoznaje kao nekog kome treba pomoći, ne prepoznaje samohrane majke- naglašava Tufegdžić.
On kaže da država, pa i lokalne samouprave, ne stimulišu preduzetnički duh na selu, te da bi on trebalo da bude mnogo veći od postojećeg.
-Sve žene koje imaju preduzetnički duh na selu, bave se starim zanatima, različitim oblicima manufakture, odnosno proizvodnje, mogle bi da osnuju male zadruge, mala preduzeća u vezi sa preradom poljoprivrednih proizvoda, voća i povrća pre svega. To je prilika da svoje znanje i vekovno iskustvo u tradicionalnim proizvodnjama- od ajvara do sokova i ostalog, plasiraju na tržište, posredstvom malih zadruga ili radnji. Takvim ženama bi lokalna samouprava mogla da izađe u susret i obezbedi adekvatnu, pre svega pravnu pomoć, da uspeju da registruju samostalne delatnosti, kao i da u nekom kraćem intervalu budu oslobođene određenih dažbina dok taj njihov posao ne zaživi u periodu od godinu dana. U gradu postoje programi koje subvencioniše država, ali nisu baš tako kvalitetni. Ne možete očekivati da bez ikakve podrške, u ovom društvu u kojem mi živimo, žene uđu u bilo kakve samostalne projekte, a da nemaju apsolutno nikakvu zaštitu, ni podršku, vrlo često ni u svojim porodicama- objašnjava Tufegdžić.
Naglašava da se situacija kod mlađih žena nešto promenila. One su uglavnom zaposlene negde, nisu „zarobljene“ u kući, ali se i dalje ne prepoznaje njihov rad u domaćinstvu. Među ženama do 50 godina, bar pola njih je radno angažovano („Jazaki“, doktori, profesori).
-Istovremeno, preduzetničkog duha u selu je trenutno malo, možda svega dvadesetak žena, a među njima je i moja supruga koje drži radnje u gradu i veoma je samostalna. Nećete sresti slučaj da muškarac opere sudove ili spremi ručak, ili bar jedan od hiljadu slučajeva možda ima takav. Teško ćete imati situaciju gde muškarac vaspitava decu, to su uglavnom poslovi žena i oni su apsolutno neprimetni u ovom društvu. Štitar je specifičan i više ima akademski obrazovanih žena nego muškaraca. To je prednost koja se prenosi sa generacije na generaciju i tako je poslednjih 100 godina. Između dva svetska rata u Štitaru je više bilo akademski obrazovanih građana nego u celoj Mačvi zajedno- podvlači on.
Projekat „Bez žena nema opstanka sela“ sufinansiran je iz budžeta Ministarstva kulture i informisanja. Napomena: „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva”.
Smatra da na lokalu nisu u mogućnosti da pomognu tim ženama, te da je presudna uloga pre svega države, a potom i lokalne samouprave. Ako bi se radili programi edukacije kako bi žene mogle da prepoznaju delatnosti kojima bi mogle da se bave i pronašle se u njima, verovatno bi ušle u projekte u saradnji sa Gradom ili državom i tako razvile svoj biznis.
D.Dimitrijević