Posvećenost školi garantuje zadovoljstvo u životu

Ljubica Đerić, šesnaestogodišnja (najmlađa) maturantkinja Šabačke gimnazije

Većina ljudi ceo život provede gubeći svakodnevne bitke s vremenom, a gimnazijalka Ljubica Đerić s pravom može da kaže da je iz te borbe već sada izašla kao pobednik. Vrlo mlada je shvatila koliko je svaki trenutak dragocen, te da samo rad uspeva da prolaznost pretvori u večnost. Rođena je početkom januara i u prvi razred krenula sa šest godina, a pri kraju osnovne škole donela je odluku da završi dva razreda umesto jednog. Tako je, pohađajući sedmi, učila i predmete iz osmog razreda i već sa trinaest godina upisala Šabačku gimnaziju. 

– To može svako da uradi, samo je pitanje da li želi. Imaju mogućnosti za „preskakanje“ razreda, pa sam ja odlučila da uštedim sebi godinu. Sve predmete sam učila duplo, samo je bilo gradivo osmog razreda. Na kraju školske godine, kada sam završila sedmi, izašla sam na ispite i položila osmi razred, dobila ocene iz celokupnog gradiva i izašla na maturu – priča Ljubica, koja se nakon Vukove škole obrela u Šabačkoj gimnaziji, gde su drugari od nje bili stariji dve godine, a profesori pomalo začuđeni njenim ubrzanim napretkom.

Uspesi u sportu, muzici, matematici…

Ljubica kaže da su joj takmičenja mnogo pomogla da stekne sigurnost i nauči da se sistematično pripremi i vreme koje ima iskoristi da se predstavi u najboljem mogućem svetlu. Takmičila se iz srpskog i matematike, a kao učenik Muzičke škole osvojila je brojne nagrade na domaćim i međunarodnim takmičenjima.

Najznačajniji je bio koncert u Narodnoj skupštini, gde je nastupila sa samo 11 godina, što smatra vrhom muzičke karijere.

-Takmičenje je uvek najveći nastup, jer u desetak minuta treba da pokažeš sve što si radio te godine. Veoma je teško i mentalno naporno usredsrediti se, jer neko se doslovno sprema ceo život za to kratko predstavljanje- kaže Ljubica, koja nizu uspeha dodaje i sportske.

Na Ergometrijadi u Novom Sadu 2014. godine veslala je za studentsku kategoriju i osvojila srebrnu medalju u trci na 1.000 metara, a ove godine i bronzanu medalju u atletici. Sa horom Šabačke gimnazije takođe je osvojila mnoštvo nagrada. Na festivalu horova „Fedeho“ u konkurenciji od 23 hora, bili su apsolutni pobednici i predstavljali Srbiju na Međunarodnom dečijem festivalu „Radost Evrope“ u oktobru.

Odlučila se za prirodno-matematički smer i sada je na četvrtoj godini. Peva i u crkvenom horu deset godina, kao i u gimnazijskom, sa kojim je osvojila brojne nagrade i nedavno nastupila na međunarodnom festivalu „Radost Evrope“. Završila je i nižu muzičku školu za pet umesto za šest godina, kako bi imala više vremena da se posveti gimnaziji. Sluh je nasledila od mame, koja je dugo godina vodila ženski i mešoviti hor u „Abraševiću“. S njom na čelu bili su prvaci Jugoslavije, a i sa „Bisernicom“ je takođe ostvarila niz uspeha. Tako je Ljubica prve pevačke korake načinila u „Abraševiću“, što joj je, kaže, bio mentalni odmor od škole. Članstvo u horu pružilo joj je dragoceno iskustvo – putovanja u mnoge evropske zemlje, što joj je pomoglo da istraži u upozna nove svetove, ali i stekne nova prijateljstva. Na ideju da „preskoči“ razred došla je sama.

– Imala sam nekoliko drugara koji su „preskakali“ razred kako bi mogli da upišu srednju muzičku školu. Zapitala sam se da li ja mogu isto to da uradim, ali kako bih upisala gimnaziju. Pošto sam već bila u prednosti godinu dana, bilo mi je simpatično da budem dve godine u prednosti i pritom upišem jednu vrlo ozbiljnu školu. Pri kraju šestog razreda sam razgovarala sa mamom, koja me podržala u nameri da počnem da spremam unapred sedmi razred, kako bi mi lakše išla priprema za osmi – seća se ona i dodaje da je bilo mnogo njih u okruženju koji su je navodili da preispita svoju odluku, ali je ona bila čvrsta u svojoj nameri.

Tokom letnjeg raspusta spremala je matematiku i srpski jezik za sedmi razred, kako bi mogla da ima više vremena za učenje. Prijatelji su najpre bili zapanjeni njenom odlukom, ali su je kasnije podržali, baš kao i profesori i porodica, što joj je dodatni napor koji je morala da uloži učinilo lakšim. Tuga najbiližih drugara zbog toga što će ih „napustiti“ godinu dana ranije prerasla je u neizmernu podršku, tako da su reakcije na kraju bile bolje nego što je očekivala. Pojedini profesori su joj izašli u susret i omogućili da parcijalno odgovara gradivo u toku školske godine, kako bi kasnije imala više vremena da se posveti pripremi prijemnog ispita za upis u srednju školu. Prvi gimnazijski dani, međutim, nisu bili nimalo laki…

– Drugačije je kada si okružen ljudima koji su stariji od tebe dve godine, nije lako prilagoditi se novoj sredini. Međutim, posle je sve nekako došlo na svoje mesto. Profesori su u početku bili iznenađeni, ali to nije uticalo na njihov tretman prema meni. Meni je bio cilj da me smatraju običnim učenikom, moje godine su zanimljive, ali sporedni detalj. Želela sam da shvate da sam ista kao i svi ostali i tako je i bilo – kaže Ljubica i dodaje da joj je mnogo značilo prisustvo nekoliko drugara iz osnovne, koji su sa njom slušali francuski jezik.

Kako je sve stigla, priznaje da se ponekad i sama pita. Kao i svaki čovek u životu, prolazila je kroz teške trenutke, naučila da prihvati i padove i uspone.

– Bilo je teških trenutaka kada sam se pitala šta mi je ovo trebalo. Naravno da je bilo uspona i padova i da ne može uvek sve biti najbolje, jer dođe do zamora i zasićenja. Ipak, opet bih postupila isto i uopšte se ne kajem zbog te odluke. Mislim da mi je to velika prednost u daljem školovanju – smatra Ljubica i dodaje da se uz dobru organizaciju sve može postići.

Iako ima manje slobodnog vremena od vršnjaka, uvek to vreme kvalitetno koristi. Važno je da čovek prepozna koji su mu prioriteti, a ona je uverena da je to u ovom periodu škola, te da će u životu biti dovoljno vremena za opuštanje i razonodu.

U izboru budućeg zanimanja vrlo je racionalna, kao i u donošenju svih dosadašnjih odluka u životu. Iako je godinama negovala ljubav prema muzici, odlučila se za Elektrotehnički fakultet. Matematika je pobedila.

– Zahvaljujući mom nastavniku u osnovnoj školi Bori Bajiću, koji mi je približio matematiku, odlučila sam se da moj profesionalni put bude vezan za taj predmet. Iako možda imam više talenta za muziku, moja veća ljubav je matematika. Nisam opterećena egzistencijalnim momentom, težim tome da radim ono što volim. Sem toga, muzika je moja velika strast. Tu je možda presudilo razmišljanje o tome da li će to biti nešto od čega bih mogla da izdržavam svoju porodicu u budućnosti. U svakom slučaju, čovek treba da se bavi onim što voli, bez obzira na to šta će biti sutra, jer to se nikad ne zna – ističe ona.

Danas su mladi izgubljeni u virtuelnom svetu, razapeti između želja i mogućnosti, potrebe da budu glavni u društvu i straha od nepripadanja i neuspeha na svim poljima. Ljubica je u svemu tome našla meru, a ima i recept za uspeh.

– Svi mi lutamo i tražimo sebe u nekom trenutku u životu. Verujem da je u ovom datom trenutku škola najbitnija i primarna. Svako se oseća bolje kada zahvaljujući učenju i sopstvenom trudu postiže uspeh. Mislim da su moji vršnjaci dovoljno odrasli da sebi postave neki cilj, da izađu iz tog sveta društvenih mreža, koji ih je možda i previše zaposeo, u stvarni svet, da sebi organizuju vreme, jer smo u godinama kada bi svako od nas trebalo da pronađe svoju strast i razlikuje slobodno od vremena za zabavu. Sigurna sam, ako posvete više pažnje učenju, posle će u životu biti zadovoljniji – poručuje Ljubica i već ima planove za budućnost.

Upisaće Elektrotehnički fakultet u Beogradu i ove nedelje kreće na pripreme, kako bi naredne godine postala najmlađi, sedamnaestogodišnji brucoš. Na tom putu, uz posvećen i istrajan rad, neće biti prepreke koju neće moći da savlada.

Dragana Dimitrijević