Poštovanje i poverenje – preduslovi valjanog društva
Odlutao pojam, da li nepovratno? Mnogo se trudimo da ga uništimo, na primer, onim čuvenim: “Pa šta!“ Možda da osnujemo Nacionalni institut, koji će se baviti potragom za nestalim pojmom? Ipak, sve je na papiru drugačije od stvarnosti. Od čega i kako početi?
Nastavljam u ime onih kojima je uvek bila važna i korisna mudra pisana reč. Utehu i podršku za svoja stanovišta tražili u rečenicama koje je civilizacija zapisala i sačuvala. Jer, kako kaže Niče, istina počinje već sa dvoje.
Svedoci smo mnogih monoloških obraćanja, u kojima jedini glumci svojih monodrama, govore o volji i poštovanju naroda koji ih je izabrao, ili će ih tek izabrati. Da li je baš tako?
“Jedan od najiskrenijih oblika poštovanja je zapravo slušanje onoga što drugi imaju da kažu.”
Bryant H. McGill
Ponekad saznajemo da je odziv na planirano veliko i spontano okupljanje obavezan. Za nedolazak, sledi sankcija. Da li je poštovanje istinsko i kada je iznuđeno ili zasnovano na strahu?
“Ništa nije više prezreno od poštovanja zasnovanog na strahu.”
Albert Camus
Kažu nam oni koji sve znaju, najvažnije je da imaš što veću ciljnu grupu, budeš što popularniji. Ma koliko to dalekosežno bilo pogrešno, i ma koliko ta ciljna grupa bila suštinski neupućena u ono o čemu je reč. Ipak, ponekad se priupitamo, šta li je važnije, biti popularan, ili poštovan?
“Čvrsto verujem da je poštovanje važnije, i mnogo veće, od popularnosti.” Julius Ervin
Mnogo je još sličnih razmišljanja nas nepoznatih ljudi. I zida ćutanja i neprihvatanja navedenog od strane poznatih i odgovornih.
Negde je tu i apsurdno pitanje, volimo li svoj narod, koji ne poštujemo?
Mladi i poverenje
Možda je neozbiljno i nemoguće to o čemu želim da pišem ograničiti na jednu kolumnu. Ipak pokušaću, u nadi da će tekst makar malo pomoći buđenju pozitivne energije, kao preduslova dobrog rešenja.
Krenimo od onoga što već u samom začetku nije dobro.
Tačno je, deca su prezaštićena. Možda zvuči apsurdno, i istovremeno prepuštena sama sebi. Njihova prava! A obaveze, obaveze ih ne prate adekvatno. Ali na čiju adresu uputiti ovaj prigovor? Na to pitanje nije teško dati odgovor. Valjda onima koji su nas ukupnom činjenjem dovde doveli. Kažemo, sve polazi iz kuće, od kućnog vaspitanja.
Da, ali ta su dečija prava takođe valjano poduprta stavovima i propisima nadležnog Ministarstva prosvete i činjenjima onih na koje se mogu sa pravom ugledati.
A deca, pa deca ne moraju činiti ono što ne valja, makar im neko to i odobrio ili činio. Valjda su i oni deo priče. Naravno, nikome ne pada na pamet da prigovori deci, koja samo koriste svoja prava. Tako krivac nestaje u magli.
Ostaje gorak utisak da se svojom decom ne bavimo na valjan način.
Želja da ga otklonimo pretpostavlja mnogo sreće, truda i otklanjanja pogrešnih stavova i navika. Od čega početi?
U tome nam malčice može pomoći i jedna, meni beskrajno lepa ali zahtevna poruka Medžika Džonsona, bivšeg američkog profesionalnog košarkaša:
“Svoj deci potrebno je malo pomoći, malo nade i neko ko veruje u njih.”
Najporaznije je koliko ne uspevamo u onome o čemu govori poslednji deo poruke. I od toga, mislim, treba početi. Od stvaranja i negovanja nečeg možda najvažnijeg, međusobnog poverenja, verovanja u onog drugog, na relaciji deca – odrasli, koje smo potpuno smo zaboravili.
Za kraj, pojam deca zamenimo pojmom mladosti, mladih. Onih koji treba da nastave život u ovom društvu i učine ga koliko je moguće boljim. Imamo li dovoljno dobre volje i kapaciteta da im poverujemo i pomognemo?
Srećno ili sretno nam bilo, svejedno, kako vam se više svidi.
