„Glineni golubovi“
Po svim istraživanjima koja se sprovde o medijskim slobodama i položaju novinara u Srbiji može se zaključiti da novinari i medijski radnici rade u veoma teškim uslovima i to ih sprečava da svoj posao obavljaju objektivno i pravremeno. Onako kako profesija nalaže.
Međutim, na medijskoj sceni Srbije primetat je sve veći broj novinara koji rade za prorežimske medije kojima je jedini cilj posla da ga obesmisle i da vređaju i napadaju sve one koji drugačije misle od vladajućeg režima. I da, na taj način, dovedu građane u zabludu.
A kako na medije i rad novinara gleda neko iz ugla politike goori Konstantina Petreska Filipović, predsednica OO Čukarica stranke Srbija Centar
Posao pojedinih novinara pretvorio se u potpuno neprihvatljivo drušveno ponašanje.
Umesto objektivnog izveštavanja, svedoci smo širenja primitivnog populizma, uvredljive retorike, glorifikacije nasilnih metoda i govora mržnje sa negativnim posledicama po pojedince i društvenu zajednicu.
Sa druge strane, nezavisni novinari koji i dalje nekako uspevaju da plivaju u „medijskom blatu“, jedina su svetla tačka novinarske profesije.
U medijskom mraku, ovi heroji su konstanto izloženi pretnjama i spinovanju od strane političara, uticajnih pojedinaca, društvenih funkcionera i vlasnika medija.
Društvene mreže su takođe put kojim se širi govor mržnje i medijska manipulacija.
Depersonalizacija prezentera u medijskom prostoru počela je devedesetih, u cilju propagande, pod plaštom analitičkog novinarstva.
Prema svemu što se razlikuje od očekivanog izveštavanja javljaju se predrasude, podstiče se diskriminatorna retorika i targetiranje sa tendencijom omalovažavanja i minimiziraja ličnosti i pojava.
Često se i od ljudi iz samog vrha države demonstrira netrpeljivost i upućuju se diskvalifikacije novinarima koji dolaze iz „nepodobnih“ medijskih kuća ili postavljaju „nezgodna“, odnosno nenaručena pitanja. Tako se šalje jasna poruka da država ne samo da neće štititi novinare, već da to predstavlja jasnu vrstu poziva na govor mržnje prema neistomišljenicima, kao i sve ono što iz toga proizilazi.
Kad su u pitanju novinarke, kao i osobe ženskog pola u mnogim profesijama, vidimo da su često izložene mizoginiji i raznim oblicima omalovažavanja.
Podsetimo se izjave ministra Gašića, koji je Zlatiji Labović rekao da voli novinarke kojelako kleknu, vređanje vlasnika Informera Žakline Tatalović, kada mu se u uvredama pridružio i pevač novokomponovane muzike Aca Lukas.
Sećamo se ugrožene bezbednosti Brankice Stanković, pretnji od strane huliganskih grupa sa tribina.
Nipodaštavanje mnogih „heroina“ novinarstva društveno je neprihvaljivo i kosi se sa konceptom etičkog diskursa.
Naravno, ni novinari nisu pošteđeni nasilničkog ponašanja od strane bahatih pojedinaca i grupe ljudi.
Najdrastičniji primer je likvidacija Slavka Ćuruvije.
Nadležne institucije, kao i u mnogim drugim situacijama, ostaju neme na probleme sa kojima se misleći novinari susreću.
Zakonska regulativa je jasna i nedvosmilena, ali se koristi parcijalno i na nivou uvredljivosti za žrtvu izloženu javnom linču.
Smatram da postoji apsolutna potreba da povratak moralnog imperativa u novinarskoj profesiji, ne bi li društvo u kojem živimo ozdravilo.
