Dragi moji,
bili su u Srbiji, pa i u našem Gradu, neki vanredni Izbori. Narod je rekao svoje, i na referendumu je odlučio da svoj glas pokloni onome, koji im, kako to oni vide, deli novac i šakom i kapom, gradi i otvara auto-puteve, velelepne stadione, fabrike, bolnice, obdaništa, kupuje magnetne rezonance i skenere… glasali su za onog koji je sačuvao naše Kosovo, Srbiju samo što nije uveo u Evropsku uniju, podigao standard na zavidne visine, suzbio inflaciju, uveo sankcije Putinovoj Rusiji, onome koji širi ruke prijateljstva prema svim našim komšijama, neguje demokratiju kao redak cvet, uspostavlja dijalog u političkom životu Srbije, otvara Medije svima i svakome, ne deli narod, već naprotiv čini ga jedinstvenim, obračunava se sa krimninalom i čini velike napore da oslobodi pravosuđe iz kandži partijašenja… I šta je onda tu nekome nelogično? Jer, pobednik Izbora u Srbiji, nije pobedio samo u Srbiji, već svugde, u svakom selu, svakom gradu, na lokalnim i pokrajinskim listama, svugde, sam samcijat, bez igde ičije pomoći… Zašto je to tako? Ako ćemo pravo, mi, kao građani, nismo uspeli da napravimo pravu, novu, svežu i poletnu opoziciju. I u nedostatku drugih, novih ideja i novih ljudi, narod je izabrao da glasa za onog koji se kandidovao, iako On nije ni učestvovao na Izborima. Glasali su za predsednika Srbije, koji je, to je očigledno, predsednik samo onog dela Srbije koji glasa za njega i samo za njega, ne za njegovu matičnu partiju SNS, ne za Anu, za Šapića, za Vesića, Orlića, Jovanova, Marića, Željka… za Maju, Jorgovanku, Irenu, Lidiju, Jovanu, Jelenu, onu Zekićku, Vučićevića ili Sarapu, kao i sve ostale zvezde iz repertoara vladajućeg čoveka…
Dakle, nije kriv On… već opozicija. Bespotrebno i u nevreme je forsirala vanredne Izbore u Srbiji, pristajući na neravnopravne i nenormalne izborne uslove, u zemlji u kojoj je svaka nenormalnost i anomalija, postala zapravo uobičajena i poželjna, prihvatljiva i dozvoljena. Opoziciju čine mahom reciklirani i međusobno posvađani lideri bivše rastočene Demokratske stranke, koju On i njegovi prepoznaju kao bivšu vlast, bivše žute, i za koje On govori mantru, o tome kako su oni rastočili Srbiju, sve pogubili i uništili, a eto, On, sada, jadan ti je, to sve obnavlja, gradi, popravlja i uspeva u svemu. Kao da nikada nije bio deo one vlasti, koja je Srbiju uništila ratovima i glađu… Srbija je morala, da je to htela, i da je Zapad to hteo, da pronađe nekog novog, nekog koga bi Narod prihvatio kao budućeg Vođu. Jer, očigledno je, Srbija voli Vođe i staje uz njih. Kao nekada uz Tita… Slobu… Tipovi, kao Đilas, Vuk Jeremić, Lutovac, Milivojević i ostali, pokazuje se, moraju postati prošlost. Kao i Ivica Dačić i njegovi.
Srbija vapi za novim ljudima. I za novim izbornim pravilima, čitaj Zakonima. Za čistim biračkim spiskovima, bez bugarskih vozova, glasača iz Republike Srpske koje dovoze autobusi kao na izlet… bez kupovine glasova za dve-tri crvene, bez ucena poslom i otkazima… sa otvorenim medijima i međustranačkim dijalogom. Takva Srbija je, kako sada izgleda, daleka budućnost. Grupa intelektualaca, pod nazivom „PROGLAS“, koja se pojavila niotkuda, možda ima šansu da neke stvari pokrene i promeni na bolje… Ali, hipoteka, od dve hiljade onih koji su podržali Vođu, u njegovoj ličnoj kampanji, sastavljena od Akademika, profesora, doktora, sportista i javnih ličnosti, jasno pokazuje jedno: ako su oni ELITA, a trebalo bi da jesu, onda je Srbija zemlja bez budućnosti… Nema je… barem u neko dogledno vreme. A niko od nas, nema više vremena da čeka i gleda da se neko seti kako Srbiji trebaju novi ljudi… Isto ovo, što navedoh za Srbiju, važi i za Šabac… Slagali se mi sa tim ili ne… Tako je. Kraj… Dva puta zaredom, gubitak… Žao mi je, ali je tako.
Sve Vas volim i pozdravljam.