„Bila sam samo vreme koje prolazi kroz mene“. (Ani Erno, Jednostavna strast)
Izdanci nelažirane demokratije nastaju tokom diktatura. Međutim kada tiranija jednom bude premošćena, vladavina naroda neretko počinje da se kvari crtama novog, većinskog tlačenja. Kao da su osvojene slobode i prava današnjeg čoveka i dalje nesrazmerne sili, novcu i uticaju moćnika.
Autoritarnost, populizam, primitivni materijalizam, neukus i zatrpavanje građana neproverenim informacijama umnogome su „uzeli su pod svoje“ istinu, duhovnost i duševni ljudski mir. Pa dokle god kolektivizam, puka kvantitativnost i amorfni „narod“ budu imali primat nad individualnošću, istinskim kvalitetom i građaninom, svetom će vladati manipulatori. Bilo oni pod reflektorima, bilo oni u dubokoj senci. Pritom, svoditi pravnu državu i parlamentarizam na proceduru bez utkanih vrednosti pravde, moralnosti i razumnosti, predstavlja banalnost i trošnu fasadu. S prethodnim u vezi, najveći izdajnik svoje domovine je onaj koji, u ime navodnog patriotizma, neguje obmane o njoj i njenoj istoriji.
Naš „izbor“ između Zapada i Istoka? Zavisi šta se na obe te strane gleda i primeti, odnosno hoće da vidi – i sa kojom svrhom. Mir, uravnotežen privredni razvoj lišen sive ekonomije, pošteno izabrana i odgovorna vlast, legitimni pravni poredak sa nezavisnim sudstvom i slobodnim medijima, nediskriminacija i oštro kažnjavanje svakog govora mržnje, beskopromisna borba protiv korupcije i drugog kriminala, odsustvo monopola, kao i dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja – postulati zdravog društva i pristojne države. Prepreke tome su, pored ostalog, većinska ljudska zatucanost, neznanje, beda i samocenzura, zatvorenost i otuđenost, nacionalizam i šovinizam. Pritom, vera i crkva imaju sopstvenu misiju koja ne bi smela da bude retrogradna, da pothranjuje strah i ovozemaljsku ograničenost čoveka. Bog se može shvatiti i kao sâm darovani nam život sa svim svojim i njegovim nedokučivim tajnama; možda je baš ljubav u najširem smislu najjači dokaz da Bog postoji. Ona je, nasuprot mržnji, komponenta tolerancije, čovečnosti.
Kraj avgusta je najpogodniji period da započnemo sa polaganjem računa pred sobom, u društvenom, porodičnom i pojedinačnom ogledalu. Kod toga interesi nisu a priori prokažena kategorija. Oni su neizbežna surova, odnosno manje ili više suptilna zbilja bez suvišnih emocija. Dok površnost množine ljudi pokazuje dubinu njihovog životnog besmisla. Njihovo bivstvovanje se danas u mnogo čemu utapa u ništavilo.
Vizionarski uzev, šta bi u postojećem kontekstu bilo glavno srbijansko uporište? Zapadna Evropa je znatno izgubila je svoju harizmu i koheziju. Slovenski šarm i solidarnost prete da se preobraze u svoju suprotnost. Tradicijski neuporediva i istorijski daleka, Amerika poslednjih decenija nije prema nama srdačno nastrojena. Ekonomski „bum“ prijateljske Kine može da nam bude samo delimičan, jednostran oslonac. Vlastiti slavni koreni su nam dobrano zagađeni ili počupani. Treba ih osvežiti, obnoviti, korov počupati. U različitim tumačenjima, prošlost se iskazuje varljivom. Vedra budućnost – neizvesna? Dok sadašnjost prebrzo promiče, ostaje nam kao mogući spas hitno okretanje sebi bez mitova i zavaravanja. U smeru razvijanja kulture i obrazovanja, delatnog otrežnjenja i doslednog raskrinkavanja svih i svačijih nepočinstava.
I priroda nas žestoko meteorološki i seizmološki opominje, kao da nam se globalno sveti. Za sve ono što je od ljudske rase nakaradno stvoreno, što je njenim atacima poremećeno, uništeno.
Iz okružujućeg i nadirućeg mora neprava, teško je neoštećen izaći, pogotovo suv i neslan: tada prâvi put redovno nije i pravni. Politička čorba zahteva primerenu slojevitu kutlaču u loncu – pa i po mnogo čijoj glavi! – i kašiku u tanjiru, a ne pravnu viljušku! Rizik snosimo sami: opasnost od povreda ili gladi zbog upotrebe pogrešnih alata je osetna. Sledeći apsurd: u državi gde se ustav ne poštuje, teško je govoriti o neustavnim zakonima! A svaki leks individualis i leks specialis protivureče jednakopravnosti i pravnoj sigurnosti. Pravno nasilje je dugoročno štetnije od onog fizičkog, takođe apsolutno nedopustivog. Paradoks: ako bismo bili bez ustava ili ga samo ovlaš „službenim lišćem“ pokrivali – činilo bi se da ga i vlast i građani tobože poštuju; anomija bi bila pred vratima, ako već i nije! Pri čemu neustavnost ustava znači da je unutar sebe protivurečan ili/i da njegove regule nisu u skladu sa logikom socijalnih tokova i stanjem na terenu. A da li je realna, stabilna i moderna – civilizacijska ustavnost, srbijanski dostižna? Mnoga iskustva pokazuju da je ustav kao krunski pravni akt redovno slabiji od političkog fakta na čijoj je podlozi nastao. Pa ko otrovnim činom, gestom ili rečju zadre u suštinu prava – poništava je, nepovratno razgrađuje. Stoga, ne od skora i ne samo u Srbiji, prispeti do pravednog prava i istine teže je nego pincetom uzeti orah iz neotvorene konzerve. Zaključak po kojem se jedina istina svodi na (uzaludno?) neprestano traganje za njom – klasična je aporija sveta u kojem živimo. Uz tô, kao da je nadnacionalno pravo ustuknulo pred ratnim avionima, tenkovima i topovima koji seju smrt i krv. Da li je na pomolu preraspodela uticaja vodećih međunarodnih faktora i nove strateške podele? Da li je baš tô smisao besmisla koje se već mesecima odvija pred našim očima.
Zajedno sa običajima i svetosavskom filozofijom, jezik je srž našeg nacionalnog bića. Pod uslovom da ga ne držimo za zubima. I da prionemo na ovdašnje renesansno prosvetiteljstvo – dozirano osavremenjeno, evropeizirano – polazeći od elitnih istorijskih uzora: napora i dostignuća Rastka Nemanjića, Vuka Karadžića, Dositeja Obradovića, Kneza Mihaila, Njegoša sve do Dejana Medakovića i njemu srodnih podvižnika.
Samo su intelektualno stvaralaštvo, autentična umetnost i nauka doista slobodne, neuništive. Potičuća iz motriočeve duše, i sreća bi se – ne samo lepota! – katkad mogla naći u njegovim očima pažljivo usmerenim ka odabranom; ona bi se mogla roditi posebno i u nečijem susretnutom pogledu. S druge strane, pošto je lepota u harmoničnosti proporcija, u svetlosti, obliku, boji i mirisu, sva je prilika da ovo sa čime se godinama suočavamo drastično od toga odudara.
Sve u svemu, izgleda da svet nikada nije bio ono za šta smo ga smatrali, niti će ikad biti onakav kakav bona fide priželjkujemo. Ne bi valjalo da smrt bude jedini, naknadni dokaz da smo trajali. Iako je bezmalo sve u životu precenjeno. Naročito sam pokušaj raznorodnih vrednovanja. Neki su izabrali da „umiru“ više puta u zabludi da će tako živeti duže.
„Ono za šta smo mislili da je normalno to nije bilo. Ono za šta smo verovali da je večno bilo je privremeno. Ono to smatrali čvrstim bilo je krhko… Lepota je jedino sigurno utočište“. (Frederik Begbede, Brana na Atlantiku)
Zoran R.Tomić
